Без обзира на то, на људе који отимају материјално културно наслеђе од нестанка најчешће ни не посмислимо када нам се на музејским поставкама и у другим приликама приказују старине и архелошки материјали који су претходно прошли кроз њихове руке.
Конзерватор-рестауратор Тамина Кесић у Музеју града Новог Сада тврди да је битно у послу којим се бави да човек воли то што ради и има одговоран однос према томе, јер му је у рукама нешто што у себи носи драгоцене података о историји, археологији, уметности.
-Пуно је фактора у овом послу који морају да буду усаглашени да би једно дело било сачувано, заштићено, преносило се будућим генерацијама и сведочило о далекој прошлости и вековима иза нас, и ишчезлим генерацијама – каже Тамина Кесић. - За сваку изложбу потребно је да материјал прође кроз руке рестауратора без обзира које је врсте. Оно што посетиоцима није видљиво на изложбама јесте како је предмет или дело изгледало од уласка у музеј до крајњег приказивања. А то некада зна да буде дугачак пут.
И Таминин пут до тог одговорног и надасве захтевног посла био је, како каже, пут тражења. Са керамиком и фрагментима дела сусрела се на студијама археологије и тада је схватила шта је њеној природи блискије. Преусмерење с археологије на рестаурацију и конзервацију догодило се на ископавању у Чуругу где је радила са археологом Станком Трифуновићем. Схвативши шта жели да ради, отишла је најпре у Народни музеј - Галерију фресака на тамошње курсеве конзервације керамике што ју је учврстило у уверењу да треба да се бави тиме, а потом ју је пут одвео у Школу конзервације у Фиренцу. По окончању трогодишњег школовања у Италији запослила се у Музеју града Новог Сада и уз рад завршила Академију Српске православне цркве за уметност и конзервацију - смер конзервација иконе на дрвету и платну.
- Нисам себе видела само у керамици - прича Тамина. - Леп је осећај јер се раде предмети од праисторијске керамике која се дроби и нестаје под прстима до најквалитетнијег порцелана и сваки тај предмет је прича и захтев за себе. За академију сам чула од својих пријатеља који су је уписивали и допало се свима оно што се тамо ради и ја сам то урадила желећи да надоградим знање, али и решим практични проблем са признавањем дипломе из Италије. Није било једноставно студирати уз посао у Музеју, то је захтевало велико одрицање и пожртвованост, рад викендом и празницима да бих одговорила свим захтевима на послу,али и у Италији сам уз школовање морала да радим да бих то могла себи да приуштим упркос помоћи родитеља.
Стотине и стотине најразличитијих предмета из пребогатих збирки Музеја града, других музејских установа и приватних колекција је прошло кроз њене руке до сада. Поред керамике у чијој заштити и рестаурацији има највише искуства, након Академије СПЦ ради и слике на платну, дрвету, рестаурацију старих црквених рамова, мобилијара, позлате, мада каже да јој, што се тиче слика и икона, тек предстоји пуно рада и стицања искуства. - У Италији сам радила углавном етрурску карамику, споменике, у двама прелепим тосканским градићима, што је утицало да тај период у мојој каријери добије посебну димензију - каже Тамина. - С наших простора посебно ми је био драг ангажман на рестаурацији урни са спаљеним покојницима. Реч је о карамици која је непечена, мека, и која је после икопавања стајала у yаковима са свом земљом са којом је извађена да би се те форме које су се назирале сачувале.
Посебан изазов у њеној каријери представљала је рестаурација икона и предмета из карловачке Саборне цркве за потребе изложбе поводом 260 година од њене градње. Каже да јој је била огромна част што јој је поверен материјал из Саборне цркве тек што је завршила Академију СПЦ.
-Велика ми је жеља, то сам осетила на академији и када сам радила материјал из Саборне цркве, да будем део спасавања и заштите црквеног мобилијара, иконостаса...Волим овај посао због осећаја да сам део враћања материјалног интегритета предметима, од археолошких до црквених који по мом мишљењу имају вишу димензију и смисао, који би иначе нестали. Свесна сам колико је ово поље широко, и увек се осећам као да сам на почетку и нисам сасвим задовољна кад нешто урадим. Свој пут и одлуке никад не бих мењала и сада само желим да што више оног што сам научила применим у музеју који ми је омогућио да одсуствујем ради даљег школовања – каже Тамина.
За једну од најлепших потврда квалитета свог рада сматра писмо од неколико речаница захвалности старешине Саборне цркве у Карловцима, којима је сва мука, јер је било мало времена за тај велики посао, ишчезла у трену.
Зорица Милосављевић
