Ирина је 2016. година окренула нови лист, привремено напустила новинарски посао и са супругом Николом Ђорђићем настанила се у Канади где је родила сина Максима у октобру 2017. године. Ипак, Ирина се с породицом вратила у Србију, а интересантно је то да је и раније имала прилике да живи у иностранству.
- У животу сам два пута била у могућности да напустим родну земљу и започнем каријеру у иностранству. У првом разреду средње балетске школе била сам месец дана гост у театру „Киров” у Русији. Имала сам само 15 година кад су ме догодине позвали да дођем код њих у школу. Нисам тада била свесна шта то уопште значи, да је то прилика која се јавља једном у животу. Нисам желела да идем јер сам била у годинама кад сам почела да излазим, да се интензивно дружим. Није ми се боравило у интернату, нити одвајало од родитеља, па сам одустала од тога. Десетак година касније поново сам могла да преокренем живот у неком другом правцу. Почела сам да радим као волонтерка у Дневнику РТС-а, али информатива ме није занимала, то ми је било досадно. Мислила сам да нема ништа лоше у томе да после факултета мало пропутујем свет и пријавила сам се на конкурс за стјуардесе у Дубаију. Прошла сам све кругове и кикснула на последњем питању последњег интервјуа. Била сам на корак да одем, али то сам протумачила као сигнал да ми није суђено”, испричала је Ирина својевремено, наслутивши и овај повратак.
Какав је осећај вратити се у јутарњи програм РТС-а? Да ли вам је недостајао посао?
- Док се нисам вратила свом послу, нисам мислила да ми недостаје. Навикла сам се на сасвим нови ритам живота и уживала у њему. Међутим, са уласком у студио Јутарњег програма схватила сам да ми јесте недостајало то што сам годинама пре паузе радила. Стрепела сам мало хоће ли све бити како треба, а испоставило се да није било места за сумњу. То је као и вожња бицикла из наше пословице, не може се заборавити. Заједно са увек добро припремљеном и уиграном екипом „извозали” смо три сата живог програма као да се никада нисмо ни растајали.
Колико вам је времена требало да се вратите у ток дешавања будући да сте били ван земље и недавно се породили, а водитељи јутарњег програма заиста морају бити упознати с разноврсним областима?
- То јесте један од најважнијих услова да бисте себе могли да зовете професионалцем, и праћење свакодневних тема је „у крви” сваког новинара. То је једноставно потреба, а не морање. Зато сам, док сам била физички одсутна, пратила све вести из Србије и много читала о дешавањима овде. Нисам имала проблем да само поново „ускочим” у тај информативни воз.
Шта вам је највише недостајало из Србије, а шта ће вам фалити из Канаде?
- У Канади сам имала један мир какав овде никада не бих могла имати јер имам велики број пријатеља и много је друштвених догађаја у којима волим да нађем своје место. Тај мир ми, међутим, неће фалити, јер сам изузетно друштвено биће. И тај друштвени хаос ми је у Канади фалио, иако сам уживала у времену које сам имала само за себе. Из Канаде ми за сада фали храна, велики избор разноврсних кухиња из целог света. Фали ми и инфраструктура Ванкувера, града који лежи на обали океана, а окружен је планинама. Фали ми доступност дивних места за шетњу и активности са породицом. Фале ми и неки драги људи, које сам имала среће да тамо за кратко време упознам.
Интересантно је да сте неколико пута у животу имали прилику да одете у иностранство, али и сада сте се ипак вратили. Да ли је то дефинитивна одлука и шта вас увек врати у Србију?
- То је велика истина и питање које себи постављам. Шта ме увек врати у Србију, а зашто желим да одем? Верујем да исту дилему имају сви који пред собом имају сличан избор. Не знам, некада пресуди разум, али најчешће срце. Неколико пута сам била на граници да кофере спакујем заувек, а ипак, ево ме овде поново, након што сам једном решила да одем. Мислим да имам велику срећу што имам прилику да свој живот градим на два континента. За сада је тако, и тамо смо и овде. Видећемо шта ће срце да каже у будућности.
Од веома познате личности, одласком у Канаду постали сте поново анонимни грађанин, па још странац, шта вам је у томе пријало, а шта сметало?
- Уживала сам у томе апсолутно. Током каријере сам заиста много путовала, као новинар, али сам и тада свуда била само туриста. Такав сам осећај имала и у Ванкуверу и уживала сам у томе. Јавне личности имају друштвену одговорност да својим понашањем буду добар пример свима, али ја и иначе не бацам жваке по улици и не идем до продавнице у пиџами, тако да у Србији нисам осећала терет тог погледа јавности, па ми недостатак тога није представљао „олакшање” у Канади.
Да ли се став према животу мења када се добије дете и када се искуси неки други начин живота у иностранству?
- Вероватно се мења, али ја за сада нисам осетила да сам се ја променила. Осећате свакако већу одговорност за све што радите, али ја сам заиста у свему увек давала свој максимум и трудила се да у свакој ситуацији у животу будем сабрана, самостална и добар организатор у решавању проблема. То је јако важно када се нађете у новој животној средини, и чини ми се да ми је олакшало у прилагођавању новим ситуацијама.
Постоји ли нешто што сте приметили у медијима у Канади и што бисте волели овде да примените?
- Медијска индустрија у Канади потпуно је другачије организована него оно на шта смо ми навикли. Много тога бих применила овде, од озбиљнијег приступа продукцији програма и организације посла, преко тога да људи схвате да у професији морамо живети у складу са временом и технологијама и да више није довољно знати само написати добар текст или направити добар прилог, већ да непрекидно морамо да учимо и радимо на себи. До тога да се прихвати чињеница да су новинари и водитељи свестране личности које могу добро да раде неколико различитих послова, а не само лепо нашминкана лица која читају шта им је написано.
Када бисте имали неограничен буџет, какву бисте емисију радили?
- Једну која би била организована на управо поменутим принципима, ујединила искуство старијих колега и ентузијазам младих. Која би се бавила друштвеним проблемима, имала живу интеракцију са публиком. И била најгледанија, надам се.
Снежана Милановић
