Ангажман на овом такмичењу донео му је и живот у Србији, у којој су рођени његови родитељи, али и посао на Јавном сервису, где смо га, у међувремену, гледали у различитим забавним форматима. Како нам и сам каже, радује се што је поново део овог музичког шоу програма, који РТС већ увелико припрема за 1, 2. и 4. март. Како нам ексклузивно открива, Кристина Раденковић и он у чувеном грин руму, где сваке године опуштају такмичаре и упознају нас ближе са њима, припремају нешто иновативно и другачије у односу на претходна издања „Песме за Евровизију”
– Много волим да радим са Кристином, али и то што је постала традиција да смо ми у грин руму (смех). Спремамо нешто посебно, јер знамо колико се сви труде око тог такмичења, а инспирацију смо овога пута црпели нешто из Аустралије, што сам ја видео на неким догађајима, а нешто и са црвеног тепиха нпр. када је додела Оскара у питању. Тако да имаћемо мало Холивуда, мало Аустралије, али све са српским шмеком! Не смем много да откривам, али биће то прилика да се виде такмичари као што се нису видели до сада – открива ТВ лице Стефан Поповић у интервјуу за Дневников ТВ магазин и додаје да ће и друштвена мрежа ТикТок овога пута бити у фокусу такмичења иза кулиса.
Колико је тешко у грин руму постићи да се буде фокусиран, опуштен, брз и забаван и да ли је уопште могуће бити уигран за такву ситуацију у програму уживо?
– Када сам почео да се бавим стенд-апом и када сам пратио комедију у Аустралији и Америци читао сам да је један познати комичар рекао: „Импровизација и спонтаност су увек најбољи након четврте пробе” и схватио да је тако и са нама. Ми јесмо спонтани, али је припрема јако битна. Трудимо се да причамо са такмичарима пре емисије, па доста знамо о њима. Имамо ту срећу да су такмичари сваке године веома добро расположени, увек су забавни. Сви су занимљиви на свој начин и ми гледамо да нађемо нешто спонтано и посебно за сваког од њих. Није лако, али све оно што вреди у животу није увек и једноставно. Када је емисија уживо не може нешто да се избаци, већ морамо да будемо концентрисани све време, због тога расте еуфорија и знамо да у сваком тренутку може нешто да се деси и ми зато све време морамо да будемо спремни на реаговање.
Евровизија се наметнула као врло важна тема у Србији, а „Песма за Евровизију” један је од најгледанијих ТВ формата. Осећате ли и ви притисак због тога што сте део нечега што се толико воли, коментарише како уживо тако и на интернету?
– Наравно, осећамо притисак, али у позитивном смислу јер као део Јавног сервиса морамо да будемо одговорни. Мора то да буде нешто забавно и културно, али, да се задржи неки стандард. Велика је част бити део нечега у чему млади уметници имају прилику да се пробију и да покажу, не само целој Србији, већ и региону, а можда и целом свету, свој таленат. Пре неки дан сам видео на Јутјубу како једна жена из Енглеске гледа и коментарише све наше песме и каже како Србија увек има неки свој стил и како су све песме јако аутентичне. Због тога у сваком тренутку осећам тај притисак због одговорности коју имам и важно ми је да дамо све од себе и као водитељи и као продукција и као Јавни сервис.
Шта бисте, као неко ко је дипломирао новинарство у Америци, а остварио се најпре у различитим медијима у Аустралији, променили у нашој професији у Србији, а шта бисте, опет, истакли као позитивну страну домаћих медија?
– Искрено не знам, али мислим да је велика предност овде код нас што сам нпр. ја имао слободу да будем то што јесам. Сматрам да сам успео да будем свој од како сам дошао овде и мислим да је јако лепо што постоји таква атмосфера и такав систем где можеш бити посебан. Нико ми није пришао и рекао да морам да радим по неком калупу. Завршио сам новинарство, али нисам ишао традиционалном путем и то ми је најинтересантније.
Због којих телевизијских минута вам је до сада адреналин највише прорадио, будући да сте се нашли у различитим атрактивним ситуацијама и улогама, али и радили интервјуе са светским звездама?
– Без обзира на то каква је емисија у питању, када она иде уживо адреналин увек „грми”, али у позитивном смислу. Емисија „Лето на Ади” ми је омогућила да се нађем у занимљивим ситуацијама, а када сам возио аква спид на води, мислим да нисам осетио ту количину адреналина чак ни када сам разговарао са Новаком Ђоковићем уживо на стадиону, а око мене је било 35.000 људи. Занимљиво је било да сам газди тог ски-центра рекао да бих волео да пробам скијање на води у програму до краја месеца, а он је рекао да може и да дођем прво да пробам неколико пута и да то изведемо за последњу емисију, јер пре тога нисам никада возио. Међутим, ми смо током августа толико снимали да нисам успео да пробам, па сам успео тек 30 минута пре емисије неколико пута да возим и сваки пут сам пао. Када је требало у програму уживо да скијам на води, ја сам нешто дуже причао са саговорницом, јер искрено мислио сам да је боље да ми увод траје дуже јер су велике шансе да паднем усред емисије (смех). То је можда био највећи адреналин поред грин рума који сам осетио у овом послу.
Пре девет година написали сте блог „Десет разлога да доживите авантуру по Србији”, који је доживео милионске прегледе, а да вам неко данас да задатак да напишете блог „Десет разлога да започнете живот у Србији”, што сте ви пре три године и урадили, шта бисте написали и имали толико разлога да напишете такав блог?
– Има, то је добро питање, јер се разликује живот од авантуре по Србији. Мислим да бих, када бих поново написао такав блог, направио неки план како људи који желе ту да живе то и ураде и шта им је све потребно. Познајем неколико људи који су желели да дођу, али нису остали, не због Србије, него због тога што су желели да нађу неки посебан посао. Јако је тешко када тражите посао у струци, у томе не успете па морате да се вратите. Можда би то био блог као план не за опстанак већ за останак у Србији. И шта желите да радите, али и како овде живи просечан грађанин. Да то напишем тако да та авантура постане живот. Мислим да сам доста тога научио од како сам дошао овде да живим. И даље волим Србију, обожавам да путујем по земљи, али мислим да сам имао ту срећу да сам то схватио много раније и имао неки план о томе како бих могао да живим овде. Можда ћу баш за десетогодишњицу од тог мог блога да напишем неки нови и да он буде за живот једног странца у Србији.
Причали сте више пута да вам је бака помогла да научите српски у Аустралији, а ко вам је усадио тако снажну љубав према Србију, с обзиром на то да сте познати као неко ко је велики патриота?
– То је пун погодак, баш сте у праву! Није то било форсирано. Када сам дошао први пут у Србију у којој је моја родбина, када сам имао десет година, то ми је било као прва љубав. Дошао сам овде из Аустралије, где сам увек имао жељу да играм са другарима баскет, али тога није баш било, није било нормално да се тамо деца по улици играју свако вече. Онда сам дошао овде, упознао родбину и толико ми је било лепо то прво искуство '96. године да ништа није могло то да ми поквари. Од тог тренутка је почело да ме занима све у вези са Србијом, али ништа форсирано. Увек сам био поносан што сам Србин, увек ме занимала Србија, желео сам да дођем овде. Али, тај први сусрет је био неописив. И даље имам ту слику у глави: Нишка бања, идем да играм фудбал са друштвом из краја. Све је, некако, било као идила. Од тада је увек остала жеља да користим свој језик, да долазим овде, да негујем та пријатељства, да будем овде, да се виђам са родбином. Сваки пут када бих после долазио нисам се осећао као странац. Увек су ту били моји пријатељи којима сам се радовао.
Владимир Бијелић
