Замишљала сам како би то могло да изгледа једног дана, када се деси. Како ће то да се раздвоје људи, да једни живе у једној димензији, а да други имају могућност да се „пребаце“ у другу? Данас, неколико деценија касније, јасно увиђам да та промена не може да се деси „једнога дана“ него се дешава полако, постепено... И то само унутар свесности појединца, а онда и одређених група бића којима је тај појединац неким од својих избора, одлучио да припада. Другим речима, споља скоро све изгледа као и до сада, али када се мало загледамо у себе, све се мења. Баш све.
Када се ослањам на средства информисања, јасно је да је све по старом. У ствари није све по старом, него је све горе: убиства, самоубиства, звецкање оружјем, поплаве, пожари, величање простаклука и будалаштина, необјашњива потреба за сервирањем, а са друге стране конзумирањем скандалозних вести и свих врста застрашујућих прогноза. А када се мало пажљивије загледам у себе, као и у своју ближу околину, па то је сасвим један други свет. Неки дивни, драги и насмејани људи окупили су се на једном мени јако важном рођенданском слављу. Целог тог дана и вечери, овај свет и живот били су лепи, пријатни и испуњени неким лепим ишчекивањем и радошћу. Сутрадан, један драг пријатељ, саопштио нам је да се заљубио и има девојку која му баш пристаје. Сада око себе шире светлост заљубљености и нечега новог што доноси проспeритет. Следећаг дана на селу, из комшијског дворишта се чује граја, млађи брат је успео да надмудри старијег и најзад постигне гол, први у свом животу. Какво усхићење и радост! А једна девојчица се управо ових дана отиснула од сигурног ослонца и направила своје прве кораке у животу. Какав успех! Један кућни љубимац научио је где му стоји посудица за храну и одушевио свог другара-газду. Цвет хибискуса се после неколико дана стидљивог нећкања отворио и обасјао целу просторију својом лепотом. Па реците ви сад мени, није ли ово једна сасвим друга димензија, један сасвим други свет од оног о којем извештавају медији? У овом „мом“ свету дешава се све нешто лепо, поучно, радосно, мотивишуће, што константно изазива осмех на лицу. Последица тога је да је све мање здравствених тегоба, све више простора за креативност и да се бавим оним што волим да радим, а ту се тек отвара широко поље могућности.
Увек се нађе неко да ми каже да се од тога (овог мог света) не живи. А ја се питам да ли се од оних иритирајућих вести живи? Да, живи се и од једних и од других, али зависи у којој димензији. Живимо на истој планети, али су наше стварности различите и зависе искључиво од тога на шта обраћамо пажњу. Систем у којем живимо, очигледно се распада, али то не брине оне који су схватили како да пређемо у другу димензију: само да приметимо на шта се фокусирамо, да свесно и дубоко дишемо и да у променама себе и своје перцепције уживамо.
Нина Мартиновић Армбрустер
WWW.ninamartinovic.com
