Укупна површина резервата је 1.825 хектара од чега је 675 у првој категорији заштите. Централно туристичко место резервата је визиторски центар. Одатле може да се оде на излет бродом или мини-возићем и види део резервата, јер у други, заштићени део, могу само чувари, научници и истраживачи са посебним дозволама, јер се тамо налазе највреднија места где живе многе заштићене биљне и животињске врсте.
У визиторском делу је изграђена дрвена грађевина с торњем висине 18 м са кога се пружа поглед ка пашњаку од 300 хектара и најширем и најлепшем делу тока Засавице. Осим тога, ту се налази и ресторан где се може окрепити и пробати специјалитети од мангулице. На овом делу се налази и највећа фарма магараца у Србији, а многима је познато да се баш овде прави сир од магарећег млека најскупљи на свету – за један килограм треба издвојити 1.000 евра. Када су питали управника резервата Слободана Симића какав укус има тај сир духовито је одговорио „на скупоћу“! Поред оваквих куриозитета који служе да скрену пажњу и привуку посетиоце, треба истаћи да је овде све рађено и грађено промишљено и с мером, тако да посетиоци могу заиста да уживају, али и да се едукују.
– Засавица је стављена под заштиту државе пре 25 година. Овуда су текле две реке, Сава и Дрина. Обе реке временом напуштају овај простор и сада је ово мочвара од 3.400 хектара. Укупна дужина Засавице је 33 километра, дубина воде је до три метра, а испод воде је муљ и блато од преко осам метара дубине – што говори о старости овог простора. Баш зато се сматра, мада је Сава ближе, да воде Засавице припадају реци Дрини која подземним путем напаја мочвару – започео је причу о овом еколошком рају биолог и истраживач Специјалног резервата природе Засавица, Михајло Станковић.
Двадесет врста риба живи у овом резервату природе, али се једна издваја – umbra krameri, а Засавица је једно од три преостала места где живи ова риба у Србији. Она је позната по одличној стратегији преживљавања – укопава се у блато. Према речима биолога ова риба се прилагодила да може преко рибљег мехура да узима атмосферски кисеоник. Осим риба овде има и доста птица, а највећа птица коју овде можемо да видимо је орао белорепан.
– Ова врста орла има распон крила око два и по метра и од њега је већи само белоглави суп са распоном крила од преко три метра. Белоглави суп је виђен и забележен изнад наших пашњака 2016. године. Занимљивост је да се белоглави суп гнездио у овим крајевима на Обедској бари, Фрушкој гори и на пет локација уз Дунав плус у кањонима и клисурама јужно од Београда. Данас, ова велика грабљивица се гнезди само на три локације: Увац, Трешњица и кањон реке Милешевке, упутио нас је биолог Станковић.
Израчунато је да сваке године с једног квадратног метра мочваре падне 55 кг сирове биљне масе, отуда и није чудо зашто се формирало преко осам метара муља у неким деловима овог резервата. У дубљим слојевима муљевитог тла долази до минерализације и ствара се тресет. Засавица и Обедска бара су једина тресетна подручја у Србији. Засавица је успела да се сачува баш захваљујући муљевито-тресетној обали, врло неприступачној, а понекад и опасној за људе.
– Радим као биолог истраживач на овом подручју 25 година и пре неколико година, док сам пописивао биљке, одједном сам упао у тресетиште до колена. Колега који је био на обали је то одмах приметио и отишао чамцем по грану да би могао да се извучем. Када је дошао после десетак минута ја сам потонуо скоро до рамена! Зато се треба с великом пажњом и опрезом односити према оваквим просторима. Биљке као што је рогоз и као што су локвањи нас упозоравају на муљевито тло или, народски речено, живо блато. Ма колико вам се вода чинила плитком знајте да је испод муљ који је дубок од метар до два – упозорио је Михајло Станковић.
До сада је на Засавици регистровано 680 биљних врста, али биолог Станковић истиче једну – алдрованду, која се у народу назива водена ступица. За њу се мислило да је изумрла у Србији, али 2005. године овај истраживач налази прве примерке алдрованде баш у Резервату природе Засавица.
– То је водена биљка која плута испод саме површине и хвата ситне животињице и на тај начин обезбеђује себи потребну храну. Спада у биљке које називамо месождеркама, али у ствари је то инсективорна група биљака – објаснио нам је биолог Михајло Станковић из Специјалног резервата природе Засавица.
Даброви су са ових простора били истребљени пре око 100 година због крзна, меса и секрета касторијалне жлезде који се користи у индустрији парфема. Даброви штите мочваре подижући бране које филтрирају воду и тако утичу на чистоћу вода мочвара које се сматрају за највредније копнене екосистеме.
– Из Немачке нам је 2004. године стигло 35 јединки даброва. Сви су чиповани тако да можемо да пратимо њихово кретање. Данас их је у резервату 110. Знамо да је једна породица стигла до Босне узводно Савом, две породице су низводно, стижу до Шапца и Обреновца, а по једна иде до Јадра и Дрине код Зворника. Према овогодишњим, најновијим подацима, једна породица даброва је стигла и до Мораве код Свилајнца. Сви знамо да дабар обара дрвеће, он једе тање гране, лишће и кору, док од дебелих прави бране. На Засавици је саграђено до сада 12 брана, а највећа у коју је уграђено 30 кубика дрвета је дугачка 50 метара – открио нам је биолог и истраживач Михајло Станковић.
Марина Јабланов Стојановић
