Опа! После кишурине у Италији и Србији пре тога, ето сунца, можда буде и купања. Фино. Африка је близу. „Appena arrivato?“, питају службеници на улазу у зграду, јер по обичају „Ryan Aira“, имаш да испешачиш по писти малко. „Appena arrivato!“, спремно потврђујем да сам „тек стигао“. Тек сам дошао, а већ ми се обраћају на италијанском? Зар није енглески званични језик? Јесте, али италијанских туриста, канда, има више. „Имате ли шенгенску визу?“ Е то ме нико није питао већ 12 година и надам се да и неће! „Па не треба ми.“ „Ох, извините!“
„Молим једну дневну карту“, кажем улазећи у аутобус са леве стране и чудим се како возач вози на десној. После ће ми бити чудно што је код нас обрнуто. За неколико дана човеков мозак се навикне. Чудна еластичност. „Немам, апарат се покварио“, каже шофер. „Па како ћемо онда?“ „Дечко, ја морам ићи у одређено време, а ако не ради машина за карте, сви се возите џабе!“ Јао, волим кад овако почне дан! Излазим испод палми, после 15 минута на месту где сам мислио да је Ла Валета. Али овде су сви градови повезани и ово је Флоријана. Иза зидина почиње Ла Валета, која је добила име по неком Ла Валету, као Флоријана по неком Флоријанију. Витезови и градови по њима. Дом Малтешких витезова, с правом, сваком по један градић. Тритонска фонтана у центру аутобуског стајалишта и Хотел „Пхоенициа“, да подсети да су Малтежани углавном потомци Феничана, као и Либанци. И хришћани су, исто као и 40 одсто Либанаца. Ватрени католици.
Кад прођеш градске зидине, дебеле као оне у Петроварадину, рецимо, а и сличног звездастог облика, улази се у хрпу људи свих боја и раса и главну Улицу Републике, где се виде напори да се преко пута једне од најлепших грађевина Валете, са зеленим балконима и патинираним фасадама, направи модерни тржни центар, који ће се некако уклопити у старински град. Срећно им било. Стао сам крај куће са зеленим балконима. Савршена је. Не само да је безвременска, него и безместна (са Т). Изгледа тако да може бити и негде у Британији, Шпанији, Африци, Индији и ко зна где. А, опет, на сунцу југа делује ведро и офуцано, таман колико треба. Мало испред, Њемблеy Сторе! Типична британска продавнциа са зеленим дрвеним оплатама. Ипак је Малта пала под британску власт 1814. и била верна колонија до 1964, то јест целих 150 година, док се није отцепила а после прогласила републиком. Британски утицај на сваком ћошку. Даје неки леп колонијални шмек.
Пролазим улицом, а прилази ми апсолутно најлепша девојка виђена у протеклих... доста. Каже, јеси ли за једну малу презентацију? Ма не могу, путовао сам 24 сата и офуцан као мачак после фебруарске ноћи, идем у хостел. Неее, морам да ти покажем нешто! Ето, зове се Дона и представиће ми креме и чуда. Мацка ме кремицама за после бријања, против подочњака, по врату, бради, лицу и рукама, смешка се и нежно наглашава да могу проћи као Малтежанин јербо сам црнпураст и имам масну кожу. Пита, одакле си? Из Србије, селе. Каже, јао, па знам неколико другарица које су се удале за Србе овде. Е знаш шта, и ја знам неколико својих другара који су оженили Малтежанке, а сад ми је некако јасно и зашто! Јасно да ти кажем да бих те приупитао да ме довека мацкаш кремицама ако желиш. Треп-треп и рече она цену, а ја ипак рекох: „Немам места у ручном пртљагу, а и немам баш пара, искрено. Али упамтио сам зашто многи одоше на Малту.
У хостелу, медитеранска лаид бацк атмосфера, баш их све брига, све отворено, двориште као арапско, у центру града мале радњице раде кад им се ћефне, хипермаркета има један поред аеродрома и ништа више. Као Србија 1978. Овде је рођен Корто Малтезе. Хуго Прат је стварно морао бити овако исто узбуђен лепотом места да би свог кул јунака сместио на Малту. Таман кад сам мислио да сам видео све и свашта у Европи и ништа ме не може узбудити као Блиски Исток и тако нешто, појави се Малта! Сјајно. Као да си у Северној Африци, Блиском Истоку, најшпанскијој Шпанији и најиталијанској Италији, са свим свецима и црквама надреалне величине. Људи недељом ујутру пуне цркве, у пет поподне је све празно а цркве пуне. Девојке у црквама као на свадбу да иду, минићи, као у Србији... али је све пуно. Није овде баш лаицизација дошла тако снажно. Мада мој сапутник Ирац стално добацује да се „рибе облаче као слутс, слутс...“, рекох, дођи у Србију. Каже, био сам, исто к‘о овде. Шта да радимо, Ирски Брате. Идемо у град.
Палме, зидине, жути камен, балкони, натписи „Бог је велики“ на енглеском, клуб за боћање. Панораме других градова преко пута. Који је који? Чекај на мапи да видимо: Сенглеа, Виториоза, Конспикуа, све италијанска имена. А језик којим говоре је заправо арапски дијалект са много италијанских речи и мало енглеског. Прва мисао ми је да би овако северна Африка изгледала да су остали хришћани. И Блиски Исток такође. Од свега највише личи на Либан. А Либан је страва. Сви су малени и црни углавном, и да, истина је да би жене Арапа биле овако лепе да им видимо косе, лице и тела. Видео сам то код египатских и либанских хришћанки. Колико егзотике. Ла Валета има црвене телефонске говорнице, као у Британији. И плаве светиљке испред полицијских станица, као некада у Британији. Британци су се променили, Малтежани нису. Мада, између себе говоре искључиво малтешки, који чудно личи на српски кад се напише. Али у продавницама цене изговарају на енглеском,
блабла-ту јуроз
фифти- блабла. Невероватно.
На зидинама је најлепше. Најлепши поглед на све, Палату Мајстора Малтешких витезова, Катедралу и кућице са балконима, плаво море, Слиму преко пута где је све ново као у Монте Карлу и ту су хотелчине и солитерчине. Жуто и плаво, нигде зеленог. Дрво једва да нађеш, траве готово нигде. Кажу да је дете једног нашег гастарбајтера на Малти дошло у Србију и повикало, јаооо, колико траве! Шта ће дете, зачудило се. Мени не фали зеленило овде, кажем Ирцу. Доста је и ова лепота мора, зидина, рибљих ресторана, плажа и понеке палмице гди-гди.
Жикица Милошевић
