Град је жив, пуне кафане, ресторани, кафићи, све ври од људи. Није ни чудо, јер ово је други град по величини у Северној Македонији. Док смо тражили хладовину и бирали где да седнемо, пажњу су нам привлачиле обновљене фасаде старих зграда. Овај, некада познати конзулски град Отоманског царства стварно је био гиздав лепотан. Данас се види само део његовог сјаја када је био престоница дипломатије отоманске империје.
Због своје дуге историје, током које је мењао царства, Битољ је имао много имена. Словенски назив града потиче од речи „обител” која је у средњем веку коришћена за заједницу монаха, односно манастир. Наиме, у близини манастира Буково развило се словенско насеље. Грци га зову Монастир (манастир), а Словени су престали да изговарају глас О, па се сматра да је управо то разлог што се град назива Битољ на српском, а Битола на македонском језику.
Битољ се простире дуж реке Драгор на 615 м надморске висине у подножју планине Баба (врх Пелистер 2601 м) и на средишњем делу котлине која се зове Пелагонија. Раскрсница је путева према Егејском и Јонском мору, а кроз Битољ је пролазила и чувена римска Via Egnatia (Игњатијев пут) која је повезивала Јадран с источним Егејом. На само неколико километера од центра града налази се стари антички град Хераклеа Линкестис где се може видети амфитеатар, античке скулптуре и предивни мозаици...
Пролазимо поред зграде биоскопа Манаки, које је име добило по првом сниматељу на Балкану – Милтону Манакију. Историја овог места просто вам не да мира, стално се сусрећете с њом. И наш чувени комедиограф Бранислав Нушић је био дипломата и службовао у Битољу у више наврата. Током службовања баш ту упознао је и своју будућу супругу Даринку. Прва изјава љубави упућена Даринки била је песма исписана на лепези...
Сав тај крем који је живео у оним отменим здањима жудео је и за лепим стварима, зато је био чувен Битољски базар. Тај фини свет волео је провод и позориште. А модеран град попут Битоља мора да има позориште сматрао је Абдул Керим-паша, који је подигао прво позориште у Битољу 1905. године. За локацију је изабрао средиште Широког сокака. Та зграда је изгорела 1912., а 1926. на њеном месту засијала су светла на новој позорници, а представе су могле да се гледају не само из партера, него и са балкона, из ложа...
– Касније сам сличне театре виђао и играо у њима у Сплиту, Загребу, а некако му је најсличнији био у Шибенику. Веома сам волео тај стари театар са дивном завесом од црвеног плиша, коју је поклонила Марија Карађорђевић за његово отварање. Међутим једнога дана одлучено је да га сруше и изграде модерније... Срце ми се стегло када сам видео да старе зграде више нема, а ова нова никад није успела да ме освоји – кроз сету нам прича познати македонски глумац Ђорђе Тодоровски, који је рођен и одрастао у Битољу. Наши га старији читаоци памте као лика из чувене серије „Војници“ која је ишла осамдесетих на ТВ Београду и где је једног од војника играо и наш Ђоле Балашевић. Питамо га нешто о Битољу из времена његовог одрастања...
– У мом детињству много је био популаран Тарзан, а када се моја породица преселила у Прилепску улицу био сам одушевљен. То је улица која је има диван дрворед и ми клинци смо држећи се за гране, као Тарзан за лијане, прелазили с једног на друго дрво. Тарзан је био онај који је прошао што више дрвећа, а да није додирнуо тло. Било смо изгребани, али било је поломљених руку и ногу... Ја сам био мали и изразито мршав и можда баш зато сам био врло вешт у прелажењу с гране на грану. Тај Тарзан је био моја прва улога и он ми је дао ветар у леђа да постанем глумац, јер оно што не можеш да оствариш у животу – можеш увек у позоришту. Само у позоришту можеш да будеш и краљ и просјак, сирот и богат, леп и ружан, можеш да умреш и да поново оживиш... Читав једн живот да одживиш у два чина. У позоришту можеш све – зато и волим позориште – поверио нам је Ђорђе Тодоровски.
Разнежени овим сећањима поздрављамо се с Битољем с жељом да му се опет вратимо, јер је још толико тога остало да се види, просто нисмо могли све. Надамо се да ће још нека стара здања добити нови сјај, јер заиста, многе градове и села прођосмо, али као тебе, Битола, нигде не нађосмо!
– У Битољу је у Високој војној школи питомац био и Мустафа Кемал Ататурк, Турчин из Солуна који ће касније бити први председник Турске и њен реформатор. Он је ударио темеље модерној турској држави на распаднутим остацима Отоманског царства. За време свог школовања био је загледан у лепу Јелену Каринет... Њихова веза инспирисала је драматурга Дејана Дуковског да напише драму „Балкан не е мртов“ (Балкан није мртав), коју је нешто касније екранизовао Александар Поповски – открио нам је македонски глумац Ђорђе Тодоровски.
Марина Јабланов Стојановић
