(ФОТО) ИКОНОПИСАЊЕ КАО ТЕРАПИЈА ДУШЕ И ТЕЛА Након борбе с најтежом болешћу Кристина је узела четкицу у руке и ствара предивна дела

Једна од њих је Кристина Павловић из Краљева - жена нежне душе, великог талента и још већег срца. Након што јој је пре две године дијагностикован мултиплимијелом, рак коштане сржи, уместо да клоне духом, Кристина је изабрала уметност, веру и унутрашњу светлост.

- Лечење је било дуготрајно и исцрпљујуће - годину дана хемотерапија, зрачења, а у јануару ове године и трансплантација коштане сржи. То је та завршна фаза у процесу лечења - прича Кристина за РИНУ.

Иако је у почетку имала тренутке страха, беса и питања „зашто баш ја“, убрзо је схватила да одговор није важан - већ да је кључ у прихватању и миру.

- Битно је да прихватите оно што вас је снашло и наставите даље. Мени је било најважније шта моја деца мисле о томе, какву поруку им шаљем. Сину сам предала посао, променила сам начин исхране, смањила стрес, трудила сам се да себи више не постављам питање зашто, већ сам се трудила да наставим даље - каже она.

Подршка породице и људи који су прошли сличан пут била јој је стуб опстанка. Посебну снагу давала јој је прича ватерполисткиње Настасија Недимовић, која се изборила са истом болешћу.

- Прошла је исту борбу као и ја, исте болове. Жива је и здрава, тренира.. Кад бих посумњала у себе, говорила сам себи ако је она успела, могу и ја - присећа се Кристина тешких дана.

У тренуцима великих преиспитивања, ова Краљевчанка се вратила се детињству, ономе што је одувек волела. Тако је пронашла свој спас у иконописању - њеној неоствареној жељи из младости.

- Трагајући за дубљим смислом током свог лечења, схватила сам да ми иконописање много значи. Још у школи сам учила иконопис код оца Владимира Благојевића, а касније сам током лечења наставила код Ненада Матовића. У периодима када сам морала бити у изолацији, док су дани пролазили у тишини, иконе су постале мој свет - мој мир. Писање линија, мешање боја, то је била моја молитва, мој лек - прича Кристина.

Данас, свака њена икона носи поруку о снази, вери и нади.

- Бог ми је кроз иконопис дао нови пут. Осећала сам се боље, сигурније, као да ме нешто лечи изнутра. Добила сам мир и осећај да нисам сама -признаје.

Њена прича сведочи да чак и из најтежих искушења може израсти светлост, ако човек одлучи да је тражи.

- Олако трошимо живот на погрешне ствари. Трчимо за материјалним, а занемарујемо оно што нам душа шапуће. Треба да се вратимо правим вредностима - породици, здрављу и миру - поручује Кристина Павловић.