Кибицфенстер - осматрачница за удаваче

– Кибицфенстери су један карактеристчан елемент архитектуре у Новом Саду и Војводини. Има их у Београду, али много мање. Они су се појавили на војвођанским кућама, како спратним, тако и приземним у другој половини XVIII века и на фасадама опстају кроз читав XIX век. Верује се да су ову моду и умеће израде кибицфенстера донели Немци који су се овде насељавали у том периоду, јер су они били познати као добри мајстори и добре занатлије – почела је причу Оливера Марић, туристички водич из Новог Сада.
3
Фото: Dnevnik.rs

Желели смо да сазнамо да ли је ова архитектонска форма прозора била у моди, да ли је одражавала имовински статус, јер смо приметили да истакнуте прозоре кутијастог облика на прочељима нема свака кућа, али га неке и имају и по два.

Према речима Оливере Марић убрзо су ови прозори постали статусни симбол истакнут на кућама породица које су биле имућне, односно, како се то некад говорило, биле газде. Свако ко је иоле желео да покаже свој статусни симбол имао је на фасади куће у којој је живео кибицфенстер. Запитали смо Оливеру зашто се баш тако зове и које је значење ове немачке речи.

– Кибицфенстер се састоји од две немачке речи кибиц (нем. kiebitz) што значи посматрати, гледати и фенстер што значи прозор. Што би значило прозор за гледање. Он је истурен из фасаде, има кутијаст изглед и пружао је бескрајну забаву укућанима. Свакако он је омогућавао да укућани кроз њега баце поглед и да врло брзо сазнају шта се све дешава на улици – рекла нам је Марићева.

Фото: В. Јовановић

Кибицфенстери су били први „телевизори“, не само због свог кутијастог изгледа, него зато што су били прозори у свет. Ове „осматрачнице“ су омогућавале још нешто – а то је да се кроз њега гледа, а да се остане непримећен!

– Онај ко је посматран и који се налази на улици не може тако лако да открије ко то њега посматра, не само звог дистанце, него што је по правилу иза кибицфенстера стајала једна фиранга. Ево још једне немачке речи за завесу, и баш због ње, онај ко гледа, скривен је иза фиранге и тако чува свој идентитет – упутила нас је Марићева.

Иако је кибицфенстер могао бити забава за целу породицу, запитали смо се да ли је баш само то била његова намена. Да ли су можда постојала нека правила ко је могао да гледа са њега и ко је могао да се појави на кибицфенстеру...

– Постојала су нека неписана правила коме су они намењени, а коме нису. У то доба била је срамота да се види мушка глава на прозору, јер се знало да мушка улога није била да проводи време код куће у доколици, него да ради и привређују за своју породицу. Док је женски део породице који је много дуже боравио у кући много чешће користио ове прозоре – открила нам је Оливера Марић.


За одбијање удварача - подругљиве песме и мјаукање

Но, могло се догодити да се породици или фрајлици удварач није свидео... Изражавање негодовања и неприхватање песме обично је изгледало тако што би неко од укућана просуо воду по оркестру...

– Момкова дружина је могла само да се разиђе, и то је био најбољи сценарио. Међутим, ако би се они увредили, дружина се враћала наредно вече и тада не певају љубавне песме, него подругљиве ругајући се теткама које су их отерале или мјаучу целу ноћ под прозорима узнемиравајући укућане и недозвољавајући им да спавају – рекла нам је Оливера Марић, туристички водич.


Кибицфенстер је био намењен девојкама стасалим за удају да баце поглед ко се то шета испод њиховог прозора и ко им се можда удвара да би једног дана могле да одаберу прикладног момка за удају. Занимало нас је како је тада текло удварање и колико се разликовало од данашњег.

– Момци, који су желели да буду примећени и који су се удварали девојкама су то чинили тако што су дошли са својом дружином, са тамбурашима и певачима, ако сами нису били склони лепом појању да би приредили песму – односно серенаду девојци. Ако девојка жели да прихвати песму она не може тек тако да изађе на прозор и открије се. Да би задржала своју чедност и поштење она пали свећу као знак да прихвата удварање. То је био добар знак за момка који се налазио на улици – објаснила нам је Марићева.

Значи, ако се после отпеване серенаде појавило светло на прозору то је био знак да је фрајлица прихватила удварање. Међутим, у тадашњем друштву није девојка била та која је могла да одлучи ко ће бити њен изабраник. Одлуку да ли је момак прикладан доносила је породица, па иза фиранге изгледа није само стајала девојка пристала за удају...

Фото: Dnevnik.rs

– Обично су око девојке на кибицфенстеру биле искусније чланице домаћинства било да је то мајка, бака или можда нека тетка, ујна, стрина које су биле добро обавештене ко је младић испод прозора, ко су му родитељи, чиме се бави, какво му је понашање, од чега ће да живи и како ће издржавати своју изaбраницу – њихову девојку. Значи, да су оне биле те које су доносиле одлуку да ли ће се прихватити песма или ће се отерати свирачи – открила нам је Оливера Марић, туристички водич.

Тако је било у нека давна вемена када су се фрајлице скривале иза фиранги, а момци певали серенаде желећи да освоје срце своје изабранице. На неким фасадама у старом делу града кибицфенстери нас подсећају на те прохујале дане, неког другог времена. Занимљиво је да је обичај да упалимо свећу када нам се песма допадне остао, само се трансформисао – сада га користимо на концетима палећи упаљач или у последње време мобилни телефон.

Марина Јабланов Стојановић

Фото: В. Јовановић, М. Ј. С.

EUR/RSD 117.5235
Најновије вести