Још од античких времена у Хомеровој Илијади срећемо се са женом-убицом, Клитемнестром, супругом краља Агамемнона. Од тих времена па све до данас, за публику која прати поп културу и стварност, жене које су убиле истовремено су и занимљиве, али и одвратне.
Још пре 2.500 година публика је попунила сва места у Атинском амфитеатру да би гледала Есхилову трагедију у којој хероја Агамемнона који се враћа кући из рата чека жена која га у купатилу ножем убија голог у кади.
Убиство је још страшније јер га је извела супруга Клитемнестра, а њено име је постало синоним за женски злочин.
Читава Есхилова драма је класични заплет породичног убиства иако су жене-убице много ређе него мушкарци.
Јавност је много више заинтересована уколико је жена убица, а поставља се питање зашто је то тако.
Иако су жене ређе убице и читаоци радије читају кримиће у којима је жена убица.
Стотинама година су смртне казне за најтреже зложине извршаване на јавним местима и то је била популарна забава за јавност. Средином 19. века када су новине постале приступачне за свакога драстично се повећало интересовање за злочине, а посебно за оне у којима су жене биле извршиоци.
Тако је 1849, Марија Манинг, швајцарска собарица, убила свог бившег љубавника.
Њен муж је дотукао кривца, а онда су га сахранили испод плоча којима је била поплочана кухиња.
Случај је био веома привлачна прича јер је у њој било похлепе, секса и одвратног убиства, па је штампа од те приче начинила сензацију. Иако су убиство извршили обоје у штампи је главну улогу имала Марија а издавач је продао 2, 5 милиона примерака свога листа у земљи која је имала укупно седам милиона становника.
Други издавач из Велике Британије штампао је два и по милиона додатака посвећених том злочину, у земљи која је имала 20 милиона становника.
Погубљење Манингових је посматрало 50.000 становника, а највише пажње било је посвећено егзекуцији Марије Манинг.
Тема жена-убица добила је значајно место када је мадам Тисо отворила свој музеј воштаних фигура 1835. године, јер је ту приказала неколико познатих жена убица.
Посетиоци су нагрнули да виде изблиза жене убице. У сали хорора било је 14 жена које су биле погубљене због убиства.
Мајстори су радили њихове фигуре у воску током суђења и у музеју би одмах после погубљења били приказани.
Тако је у музеју био приказано погубљење Мери Пирси, која је погубљена 23. децембра 1890. године због убиства супруге свог љубавника и њихове бебе, и то само три дана након њене смрти.
Призор је био окружен намештајем из стана у коме је извршен злочин, који је мадам Тисо купила од полиције.
Тај призор је привукао 3.100 посетилаца за један дан.
У данашње време нема погубљења нити су жене више или мање убице него током протеклих векова, али интересовање јавности и даље је веће када су убице жене, те зато и телевизија, филмови и романи све чешће доносе као тему злочине жена.
