Осим историје, коју је завршила на новосадском Филозофском факултету, Мирјана је ту специјализовала и психологију, а логотерапијом се бави од 2012. године када је завршила двогодишњу едукацију у Загребу. Упитали смо је како се заинтересовала за ову терапију.
Са логотерапијом сам се сусрела кроз књиге Виктора Франкла. Књига провокативног наслова: „Зашто се нисте убили” открива потресну причу о патњи, али истовремено и херојско подношење патње. Франкл нам шаље поруку, да је човек биће које је способно и у најтежим тренуцима сачувати своје људско достојанство и остати човек са срцем и душом. Највредније у његовом научном раду је поимање човека, као бића које је прожето духовном димензијом. Духовно прожима читаво наше биће. У њему се налази наша слобода са којом се одлучујемо за различите могућности које нам се у животу отварају. Ту је и наша одговорност...
Како гледате на одговорност у логотерапији?
У логотерапији бити одговоран значи давати исправне одговоре на питања која нам поставља живот. Ми имамо савест која нам говори шта је добро, а шта је лоше. Значи, упркос добрим или лошим условима у којима живимо, слабим узорима, тешком детињству, ударцима судбине ми смо способни да изаберемо добро.
А како да се изборимо с траумама?
Духовно зависи и од квалитета наших одлука које доносимо у животу и кроз које живимо. Дакле, није пресудно ко нас је и када повредио, него шта ми са том повредом радимо. У психотерапијском раду ово је од непроцењиве вредности. Виктор Франкл упоређује човека са зидаром који ради са грађевинским материјалом. Међутим, завршни рад, тј. његово дело, не зависи од материјала, него од зидара. Неко од комада квалитетног мермера не направи ништа, а неко други ће својим трудом успети од обичних каменчића да направи уметничко дело. Ми смо оно што од себе направимо!
На који начин помажете људима да открију смисао?
Логотерапију користим у раду са децом и адолесцентима кроз радионице са различитим логотерапијским садржајем чији је циљ превенција душевних поремећаја, зависности и суицида. Разговарајући са младим особама, закључила сам да њих не оптерећује мањак материјалног, већ један осећај празнине у души, удружен са равнодушношћу и апатијом. Тај доживљај називамо егзистенцијални вакум, рекла бих „хорор вакуум”.
Према вашем мишљењу колико је чест проблем осећаја празнине?
Висок проценат одраслих људи јавља ми се са тим проблемом, иако посматрано са стране воде уредан живот, имају добре приходе, породицу, себи могу да приуште путовања и удобан живот. У терапији признају да су на граници да покушају самоубиство. Како им помоћи? Потребно им је показати да није битно шта они од живота очекују, већ шта живот очекује од њих. Такав став је лековит. Ако проблеме схватимо као задатке које живот ставља пред нас, тада ће и наш однос према њима бити другачији. Ако узмемо човека онаквим какав јесте, ми га чинимо лошијим. Ако га посматрамо онаквим какав би могао постати чинимо га бољим. Програме: „Путеви смисла” и „Живот као успех” прошло је на десетине људи који су научили како да логотерапијске технике и алате користе у сопственом животу. Покренула сам едукацију из логотерапије, и у Београду се образује прва генерација логотерапеута у Србији.
Како мотивисати људе?
Према Франклу, најдубља покретачка снага у човеку, је потреба да осмисли свој живот. Та потреба произилази из наше духовне димензије, из наше слободе. Ми се као слободна бића одлучујемо и правимо изборе у свакој ситуацији између различитих могућности које нам се отварају у свакој ситуацији. Упркос нагонима, добрим или лошим моделима понашања у детињству, човек се одлучује својом слободном вољом. Значи, човек има задњу реч. Логотерапија враћа човеку достојанство у свакој, па и у оној најтежој ситуацији. Човека не може да испуни или усрећи ситуација у којима само задовољава своје потребе за уживањем. Не могу га испунити ни ситуације у којима доминира над другим људима и тако задовољава потребу за моћи. Потреба да се препозна смисао сваке ситуације, сваког догађаја који нас задеси, покреће нас у правцу једног благостања, и мира са собом и другима.
Како се ви суочавате са тим задатком?
Сматрам да је заједнички задатак да откријемо смисао. Свака особа је јединствена, смисао који је њој намењен, јединствен је и само је њен. Смисао можемо пронаћи у свим животним ситуацијама, и добрим и лошим. Ми смо слободни да изаберемо свој став према свему што нам се догађа. Своју мотивацију можемо јачати бирајући и неговати вредности и квалитетне циљеве. Тако можемо препознати тренутке кад радимо против себе. Себе можемо посматрати са једне удаљености, а можемо се и насмејати сами себи. Смисао можемо наћи у свим животним околностима, и у кризи, и у патњи… Али и срећу треба знати осмислити!
Како да знамо да ли смо направили добар избор?
Није лако донети одлуку, човек се често осећа несигурно, двоуми се пред различитим могућностима, јер размишља какав је избор начинио. Добар тест за нашу неодлучност је кренути у неком правцу и посматрати себе: како се осећам са том одлуком, шта та одлука мени значи, да ли сам радосна, да ли осећам да та одлука одзвања у мом срцу. Када пронађемо смисао, ми смо инспирисани, то нас гура у нове акције.
Аустријски неуролог и психијатар Франкл је рођен у Бечу у јеврејској породици и преживео је страхоте холокауста. Начин размишљања и технике које је применио на себи, како би преживео Аушвиц уткао је у срж логотерапије. Оно што ову терапијску технику чини уникатном је у њеном приступу људима.
Сматрају га оснивачем Треће бечке психијатријске школе (после Фројда и Адлера). Написао је више књига, а на српски су преведене: „Зашто се нисте убили”, „Нечујан вапај за смислом”, „Бог подсвести”…
Да ли је потрага за смислом иста без обзира на године живота?
Не можемо разумети смисао читавог живота, јер смо до последњег даха у стању да одлучујемо и радимо ствари које за нас имају смисла. Добра вест је да нам је дато да разумемо и препознамо смисао појединих тренутака! Смисао се мења са годинама живота. Није исти када имамо 20, 30, или 70 година. За малу децу је сваки догађај огромно откриће: трчати за шареним лептиром или прескочити бару... Зрели људи често кажу: „Шта ме још може изненадити у животу?" Чак и ако нешто не знам или нисам нешто видела, могу претпоставити како то изгледа. Никад нисам била у Индији, али отприлике могу да замислим како је тамо. А за дете је то тајна коју жели да само открије. Деца су веома укључена у стварност. У том смислу је изузетно ретко срести дете чији је живот празан. Бити радостан и одушевљен је природно стање код деце у игри. Они су толико окупирани игром да забораве на све друго. Својим истраживањима др Гералд Хутер је открио да мождане ћелије избацују наставке у све већем броју што смо више одушевљени и радосни. Ти се наставци повезују у мрежу и наша сива кора, поготово њен фронтални део, постаје све активнији. То значи да је наш мозак створен за радост и одушевљење. Зато будите као деца која знају шта је радост и знају шта је срећа!
Марина Јабланов Стојановић
