Бранкица Станковић: Не одустајем јер мрзим неправду

понедељком од 21 сат, новинари редакције „Инсајдер“, предвођени Бранкицом Станковић, откривају детаље о малверзацијама првих људи светског фудбала, али и како се у Србији  бизнис вредан стотине милиона евра одвија ван легалних токова, чиме су оштећени и фудбалски клубови. Бранкица Станковић најављује свеобухватно доказе о ономе што се дешава у највишим фудбалским организацијама и открива за Дневник зашто су управо малверзације у фудбалу тема новог серијала.

- Зато што су фудбалски клубови у овој земљи недодирљиви. Дуго је тако било и у свету све док није подигнута америчка оптузница. У Србији је ситуација таква да држава упорно помаже домаће клубове, то је новац свих грађана, а истовремено се послови у фудбалу  уопште не контролишу. То значи да кроз фудбал и даље може да се пере прљав новац, али значи и да би ти исти клубови, који упорно послују у минусу, могли да допринесу буџету кроз порезе. Упркос свему томе, фудбал нико не дира. После првог серијала о фудбалској мафији 2008.  године, буквално су темпирали хапшења фудбалских функционера  после емитовања емисија Инсајдер јер је јавност била шокирана изнетим доказима и сви медији су се бавили том темом. Испоставило се међутим да је то била представа за широке народне масе јер до данас нико осим Светлане Ражнатовић није осуђен. Драгана Џајића  аболирао је актуелни председник државе, против Звездана Терзића поступак и даље траје. То наравно нису једина имена из света владара фудбала у Србији они  су само најдрастичнији примери порука које држава шаље када је реч о сумњама да у фудбалу постоје бројне злоупотребе.

Наш мотив је да у овој земљи нема недодирљивих, а фудбал је већ дуго недодирљив. То је нешто што ниједна власт неће да дира јер није популарно. Исти је случај са серијалом „Немоћ државе” који смо радили 2009. Године када смо изнели доказе о томе да је против вођа навијачких група полиција годинама подносила кривичне пријаве за тешка кривична дела као што су убиство, трговина дрогом, крађе. Откривено је да те кривичне пријаве или нису процесуиране или су суђења трајала годинама без епилог. Дакле, хулигани су у овом држави заштићени и наше је да питамо због чега. Управо зато смо се у две емисије на Н1 у прошлој сезони поново бавили овим проблемом и чињицом да се држава поново повлачи пред хулиганима.

* Недавно је изашао филм „Спотлајт” у коме је тим новинара месецима истраживао једну тему што је данас готово незамисливо у редакцијама. Колико је вама требало времена од почетне идеје до реализације овог пројекта?

- Ово је серијал који можда најдуже спремамо.  Више од годину дана трајало је само истраживање целе прице. Није лако прикупити документацију и доказе нигде а овај пут смо се бавили и истраживањем у светским оквирима. Успели смо да прикупимо бројне доказе и наравно биће објављено само оно за шта имамо доказе као и сваки пут.

Свако наше истраживање траје месецима, ради се тимски. „Инсајдер” постоји од 2004. године и за ових 12 година колико се бавимо истраживачким новинарством, успоставили смо наш принцип рада, који се показао најбољим, о чему сведочи и то што, после свих тема и откривања бројних злоупотреба, нисмо изгубили ниједну тужбу на суду.

Један од основних принципа којих се придржавамо је да истраживачку тему не може да ради један човек. Поред људи из редакције, а то подразумева и новинаре и продуцента и продукцијски тим, сваку реченицу проверава и наш адвокатски тим.

Ми смо на том стандарду  да једна тема мора да се истражује неколико месеци, инсистирали још на Б92 и успели смо да се изборимо за то. Наравно није дошло преко ноћи, али је на крају то прихваћено као стандард. То је једино на чему смо увек инсистирали.

* Сви се жале на недостатак истраживачког новинарства у медијима, да ли је оснивање сопствене продукције, као и истоименог портала, једино решење у овом тренутку?

- Ми смо на Б92 имали посебан статус, сигуран посао и никакав проблем да и даље радимо емисије као што смо их радили. Одлука да одемо са Б92 била је једноставно природан пут и јесте теже и ризично али смо задовољни што смо успели и као самостална продукција. Раније се Инсајдер емитовао два пута годишње, а сада имамо два различита формата која се емитују на две различите ТВ као и наш видео информативни портал инсајдер.нет  Многи су коментарисали да је „Инсајдер” прешао на Н1 и зато морам да поновим да то није тачно. Заправо руководство Радија Слободна Европа из Прага обратило се нама када су чули да смо основали нашу продукцију и изразили жељу за сарадњом. Нама је била част да неко ко није из Србије препозна квалитет. Ми заправо имамо уговор са Слободном Европом, а они термин за емитовање на Н1 и та емисија је полусатна и иде сваке недеље. И када смо одлазили са Б92, ми смо саопштили да је Б92 једина ТВ на којој ће се и убудуће емитовати „Инсајдер” у серијалима.

Оснивањем нашег портала ми одлучујемо у којој мери ћемо се бавити неком темом. Дешавало се да, на пример, сматрамо да нека тема заслужује не пет минута у вестима него да целе вести  морају да буду о томе што наравно није било могуће. Стално смо рушили програмску шему и ја могу да разумем да је то стварало продукцијски хаос. Овако само ми одлучујемо о томе колико ћемо се на нашем порталу бавити неком темом.

Чак се дешава и да нам упућују критике да смо досадни са неком темом, али ми сматрамо да је то једини начин да се ствари истерају на чистац и да нешто што сматрамо да је важно изгурамо до краја. Овде свака тема траје два дана и људи после заборављају. Ми то нећемо да дозволимо.

* Колико сте кроз своје емисије заиста успели да утичете на промене неких системских пропуста?

- Наше је да откријемо проблем, да поставимо питање надлежнима у овој држави, да кажемо шта је законска обавеза институција система. Наше је и да их на то константно подсећамо. Све остало није наш део посла. Новинари нису ни истражни органи ни суд ни власт. Посао је новинара да све њих контролише тако што ће на проблем да укаже јавно. То је у свакој држави важан задатак, али се дешава то да се потпуно губи из вида шта је заправо посао новинара.

* Која је највећа цена трагања за истином, за вас лично?

- Нема освртања назад у овом послу. Нећу да кажем да ми је свеједно то што већ седам година живим са полицијским обезбеђењем, то што морам да позовем обезбеђење чак и када идем у продавницу. Нећу да кажем да ме не фрустрира то што ми је држава доделила обезбеђење и тиме сматра да је проблем решен. Не знам како другачије да тумачим то што за све ове године није једноставно, у складу са законом, отклонила претње по моју безбедност или безбедност било ког другог грађанина ове земље. То би било боље за све нас који живимо са обезбеђењем а јефтиније за грађане и државу. Али ту не могу ништа да променим, иако сам покушавала, па сам чак и тражила да ми укину обезбеђење али одговор из МУПа на тај захтев никада није стигао, иако су у обавези да ми одговоре.

Наравно да ме све то нервира, али о томе не смем и нећу да мислим када радим свој посао. Једноставно не могу ништа да променим у вези са тим. Моје је само да мислим да свој посао радим поштено и професионално. Све друго је одговорност и обавеза државе.

* Шта вас то држи да настављате да се бавите овим послом, упркос притисцима, претњама, двадесетчетворочасовном обезбеђењу, и да не кажете, рецимо, од мене је довољно, нек неко други настави?

- Па после свега мислим да, тек сада када имам и дете, немам право да кажем од мене је доста јер би то значило повлачење, а ја нисам таква ни у приватном животу. И после толико година бављења овим послом чини ми се да имам и више енергије, воље и жеље него на почетку. Не одустајем и због тога што мрзим неправду. Исти разлози вероватно због којих се и грађани свађају са телевизором у свом дому. Е па ја мислим да то није довољно. Свако мора да допринесе и лично, како уме и у складу са професијом, да ова земља буде уређена, да институције раде свој посао, да друштво буде, као што то Устав налаже, толерантно и да сви грађани живе слободно, а да сви они који крше закон за то буду кажњени, да у овој земљи пред законом нема заштићених.

Снежана Милановић