МАРКО ВУЈАТОВИЋ, ГРАЂАНИН КАРЛОВАЧКИ, НАЈПЛОДОНОСНИЈИ ДУБОРЕЗАЦ 19. ВЕКА За вештог мајстора није било зиме

Иако се имена дуборезаца помињу када је реч о иконостасима и деловима црквеног мобилијара, ипак из неког разлога остају у сенци иконописаца чија дела без дрворезбара не би била то што јесу. Такав је случај и са карловачким дуборесцем Марком Вујатовићем, који је оставио дубок траг у црквеној уметности у Војводини, највише у Срему, и чак се помиње као најзначајнији и најделотворнији уметник с дрветом с краја 18. и почетком 19. века. О његовом пореклу недовољно се зна, неки истраживачи наводе да је пореклом из Глине. 

Не зна се ни година његовог рођења, али је чињеница да је живео, стварао и умро у Карловцима. Павле Васић у „Уметничкој топографији Сремских Карловаца“ наводи да се из молбе коју је упутио 1801. године за пријем у карловачко грађанство види да је пре тога живео у Сремској Каменици, а на основу документа упућеног две године касније Банској регименти у Глини којим тражи посредовање да се Никола и отац му Субота Вујатовић пошаљу к њему ради учења заната, претпоставља се да је родом из тог места.

Дуборез је изучио у радионици браће Арсенија и Аксентија Марковића у Новом Саду у који је дошао око 1790. Од његових првих радова помињу се богородичин и епископски трон у цркви Рођења Пресвете Богородице у Сремској Каменици и иконостас цркве Ваведења Пресвете Богородице у Инђији, који се сматра најстаријим његовим импозантнијим делом. Али, за његов најзначајнији рад узима се иконостас манастира Раваница у Врднику.

Најпре је живео у Футогу, одакле се 1793. сели у Каменицу. Тамо је провео више од десет година и радио и иконостасе у Стејановцима, Сурчину и Доњим Петровцима. Захваљујући тим обимним радовима стекао је углед и приличан капитал па је купио кућу од Косте Михајловића у данашњој Улици Илије Округића 1 у Карловцима. То му је омогућило и да оснује самосталну дуборезачку радионицу. Држао је ученике и школовао калфе, међу којима су били најдаровитији Марко Константиновић и Павле Бошњаковић. Осим иконостаса он је радио и целокупан црквени мобилијар.

Неки аутори сматрају да се његовим доласком у Карловце у првој половини 19. века даје снажан замајац дуборезачкој делатности. Павле Васић пише да се у манастирским рачунским књигама Марко Вујатовић назива “билтор и образосјечец диоцезе Архиепископата Карловачког”. По његовом мишљењу врднички иконостас био је узор за израду других и то поткрепљује уговорима које је Вујатовић склапао са наручиоцима посла, у којима се од њега тражи да уради олтарску преграду “по начину иконостаса раваничкага”.

Тврдња да је био најделотворнији дуборезац темељи се на списку од двадесетак цркава и манастира у Срему у којима је радио, што изгледа ниједном пре ни после њега није пошло за руком. У Архиву САНУ-а у Сремским Карловцима могли су се наћи уговори са црквама за велики број његових радова. Радио је иконостас у Гргуревцима, Бачкој Паланци, столове, певнице и епископски престо за цркву у Крчедину, иконостас, певнице, туторски сто са орманом, сталак за иконе, крст, две рипиде, тетрапод, аналогион и 24 рама за целивајуће иконе у Буковцу. Осим иконостаса за манастирску цркву у Врднику начинио је целокупан мобилијар. За митровачку цркву, данашњи храм Светог Димитрија израдио је иконостас, тетрапод и проповедауницу. 

Иконостас, певнице, столове и епископски престо изрезбарио је за сеоску цркву у Врднику. За цркву у Огару, која је страдала у Другом светском рату направио је иконостас и епископски престо, од којих су сачуване само царске и мале двери са иконостаса. У међувремену је рестауирао иконостас у Јаску као и иконостас у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну, дорађивао иконостас цркве Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима. Радио је иконостас храма и два сталка за иконе у Старим Бановцима, мобилијар, певнице, епископски престо, столове и улазна врата за цркву у Сурдуку. У Новим Карловцима израдио је иконостас, епископски престо и петохлебницу, за цркву Светог архангела Михаила у Илоку иконостас, две рипиде и крст. Приписује му се и иконостас цркве у Товаришеву, као и у цркви Светога Саве у Черевићу. Знао је у међувремену по позиву да додатно ради дрворезбарије у појединим црквама.

У фебруару 1825. године закључује је уговор за иконостас једне карловачке цркве. Реч је о цркви Светих апостола Петра и Павла, познатијој под именом Доња. Урадио је прве две зоне иконостаса, али како умире 6. октобра, радове наставља његов ученик Павле Бошњаковић.

З. Милосављевић