ЈЕЗИКОМАНИЈА: Коктели у Србији

Правопис српског језика препоручује да се називи страних пића пишу према оригиналу ако су релативно непознати, а да се транскрибују или преводе када су у говору већ одомаћени. Тако ће „Маргарита” и „Мохито” остати баш тако, јер су познати, док ће „Whiskey Sour” чешће остати у оригиналу него да га пишемо као „Виски саур“.

Ово правило има и естетску страну. Некада транскрипција делује рогобатно, па се из практичних разлога задржава изворно писмо. Замислите јеловник на коме пише „Блади Мери” уместо „Bloody Mary” – делује локално, али можда и помало неозбиљно у контексту модерног бара. Не дај Боже да га преводимо!

С друге стране, код потпуно страних и мање познатих коктела, транскрипција помаже изговору. Гости ће лакше наручити „Пиња коладу” него „Piña Colada”, поготово ако нису сигурни како се изговара шпанско слово ñ. Исто важи и за „Аперол шприц” ( у оригиналу „Аperol spritz”).

Преводи су ретки, али постоје. „Bay Breeze” би у теорији могао да се назове „Морски поветарац”, али то је више песнички превод за јеловник на српском, него реално име које ћете наћи у бару. 

Да резимирамо: треба задржати изворно име када је препознатљиво, а прилагодити га када би гостима изговор или разумевање били проблем. Језик, баш као и коктели, најлепши је кад се прави са мером.

Н. Мирковић