ЈЕЗИКОМАНИЈА: Јабуке зру, а млеко ври
У српском језику постоји група глагола која на први поглед делује необично и „тврдоглаво”. То су глаголи типа ЗРЕТИ, ВРЕТИ, ВРИТИ и њима сродни.
На њих посебно треба обратити пажњу кад се мењају у презенту, јер се ту крије низ изузетака.
Основно правило гласи: глаголи који у инфинитиву имају наставак -ети често у презенту добијају облик -им или -иш, али не увек. Код глагола ЗРЕТИ (дозревати) добијамо: ја зрим, ти зриш, он/она зри. Дакле, нема „зерем”, већ се глас е повукао пред и.
Слично је и са глаголом ВРЕТИ (КЉУЧАТИ, КИПЕТИ): ја врим, ти вриш, он/она ври. Одатле и наш израз „ври од беса”.
Још занимљивији пример јесте ВРИТИ (увеличавати се, бујати). Ту облици гласе: ја врим, ти вриш, он/она ври, потпуно једнако као код „врети”.
У множини долази до даљих особености: ми вримо, ви врите, они вру; ми зремо, ви зрете, они зру. Управо облик они ЗРУ или они ВРУ уме да изненади.
Овакви глаголи потичу из старијих језичких слојева, где су промене гласова биле другачије уређене него данас. Зато они данас делују као изузетак, али заправо чувају трагове старе граматичке структуре.
У свакодневном говору често се несвесно прескоче правилни облици, па се може чути „они вре” или „они зреју”. Ипак, у књижевном језику правилно је рећи: „Јабуке ЗРУ“, „Лава ВРИ“.
Н. Мирковић