ОВО ЈЕ МЕСТО ГДЕ ОРЛОВИ БЕЛОРЕПАНИ ЛЕТЕ ИЗНАД ДРВЕЋА СТАРОГ 400 ГОДИНА Будући Специјални резерват природе „Босутске шуме” дом је строго заштићених врста
Босутске шуме представљају подручје са најпространијим, најстаријим и најочуванијим шумама храста лужњака (Quercus robur), насталим унутар мреже низијских водотокова Саве, Босута и Студве.
Данас представљају функционалну целину шумских, влажних и водених станишта на тромеђи Србије, Републике Српске (БиХ) и Хрватске, и као такве су идеална станишта дивљим врстама које зависе од старих шума.
Остаци низијских прашума, са појединим стаблима лужњака старости више од 400 година и прсним пречницима преко два метра, реткост су и за Европу, а заједно са Спачванским шумама у Хрватској стварају једну функционалну целину и највећи комплекс шума лужњака у Југоисточној Европи и Панонској низији.
С тим у вези, у Србији је покренут поступак заштите под окриљем специјалног реервата природе, на површини од 17.618,14 хектара, те је логичан след да у оквиру нашег еколошког серијала о заштићеним природним богатствима које баштинимо у Војводини представимо ова реперезентативна станишта, која крију горостасна стабла висине преко 50 метара.
Током истраживања у задњих петнаестак година откривено чак 37 типова станишта, од којих су 22 наведена у оквиру приоритетних Натура 2000 међународних типова станишта од значаја, док су 23 селектована као ЕМЕРАЛД
Како бисмо дочарали ту слику, споменућемо доскоро живо, најдебље стабло резервата „Стара Вратична”, које је прсног пречника 224 центиметра, а постоје и писани трагови о храстовим стаблима, која су била обима више од 11 метара, и она су се могла видети на овим просторима још крајем 19. и почетком 20. века. Осим шума храста, присутне у шуме врбе и тополе, пољског јасена, састојине лужњака, јасена и граба...
Будући резерват се простире у југозападном делу Срема, обухватајући делове територије Града Сремска Митровица, и општине Шид, а наша екипа запутила се ка Моровићу, у тамошњу газдинску јединицу „Војводина шуме”, одакле смо се отиснули у авантуре међ’ најстаријим репрезентима храстових предака.
– Када говоримо о предлогу заштите, свакако да очуваност природних вредности, са веома мало измењеним карактеристикама представља богатство које треба кроз будућност очувати једним одрживим интегралним управљањем и коришћењем, јер заправо сва наша заштићена подручја треба да представљају места у којима човек и природа живе у синергији. Важно је споменути геолошку, природну и хидролошку вредност, с обзиром на то да је овај простор испреплетен са три реке. Ово је плавно подручје Саве, а уз њу протичу Босут и Студва и, када имате такав сплет три равничарске реке, које у одређеном периоду године плаве ово подручје, добијате изузетно влажно подручје са барама, мртвајама, влажним ливадама, ливадским стаништима, шумама и отвореним речним акваторијама, што је изнедрило богатство биодиверзитета – каже нам самостални референт за заштићена подручја и животну средину у ЈП „Војводина шуме” Ивана Лозјанин.
Омађијани пејзажем који нас прати док се крећемо кроз тишину будућег резервата, Ивана нам објашњава тихим гласом, као да не жели да ремети усклађени мир, да је током истраживања у задњих петнаестак година откривено чак 37 типова станишта, од којих су 22 наведена у оквиру приоритетних Натура 2000 међународних типова станишта од значаја, док су 23 селектована као ЕМЕРАЛД.
– При валоризацији забележене су строго заштићене врсте у оквиру граница резервата, и то 13 врста биљака, 14 врста бескичмењака, четири врсте риба, осам врста водоземаца, затим пет врста гмизаваца, уз 156 врста птица и осам врста сисара. Пре свега истакла бих присуство орла белорепана, који се на подручју Срема гнезди на 34 територије које се прате, док у Босутским шумама имамо око 17 гнездећих парова. Не смемо одавати њихове позиције, како би остали заштићени. Тамо где су гнезда, у пречнику од 100 метара, све активности су забрањене, што говори о томе да су они у будућем првом степену заштите, у ком су иначе дозвољене само научно-истраживачке активности. Чувари их прате и посматрају, а од 1. децембра до марта, када је период гнежђења, прате се и птићи, који се прстенују. Тако смо добили занимљиве налазе да су неки наши младунци прелетели чак до Израела, тамо су обитавали око пет година колико им је потребно да буду полно зрели, затим су мало лутали по свету, а онда се вратили да се гнезде на територији у којој су се излегли, што је фасцинантно – прича наша саговорница.
И замало да замрзнемо у вечну успомену нашу прву заједничку слику са овом велелепном грабљивицом, али она није била расположена за те акције, те нас је у лету са висине поздравила и отиснула се у непознатом правцу. Ваљда се сива чапља наљути што њој нисмо придали толико пажње, те чим смо окренули објектив у њеном правцу, она пркосно рашири крила и љутито одлете са стабла на ком је позирала окружена воденим пространством.
При валоризацији забележене су строго заштићене врсте у оквиру граница резервата, и то 13 врста биљака, 14 врста бескичмењака, четири врсте риба, осам врста водоземаца, затим пет врста гмизаваца, уз 156 врста птица и осам врста сисара (Ивана Лозјанин)
Био би то невероватан кадар... Нисмо нажалост срели више ниједног летача, иако су забележене 184 врсте које овде живе, а Ивана каже да су присутне и разне колоније чапљи, црна рода, црна луња...
– У оквиру резервата битно је нагласити да је овде пронађена барска коприва, ретка врста која је изузетно вредна за наша станишта. Током истраживања наишли смо на изузетан налаз, када смо у колотрагу од трактора, у ком је остало воде, пронашли барску детелину. Присутне су и инвазивне врсте, пре свега багремац и пенсилванијски јасен. Радили смо пројекте, који су трајали три године, заједно са Хрватском, Словенијом и БиХ, за сузбијање инвазивних врста у сливу реке Саве. Ми смо покушавали да се отарасимо багремца, и овде су се најбоље показале методе традиционалног пашарења крупним преживарима, када више није било багремца на тим површинама, а вратиле су се неке врсте које су изузетно важне за ливадска станишта – рекла је саговорница.
Доскоро живо, најдебље стабло резервата „Стара Вратична” било је прсног пречника 224 центиметра, а постоје и писани трагови о храстовим стаблима, која су била обима више од 11 метара, и она су се могла видети на овим просторима још крајем 19. и почетком 20. века
Угрожавајући фактори су свакако климатске промене и, наравно, сви хидролошки проблеми који настају услед поремећаја природног режима плављења. Насипи су изграђени од 1870. до 1945. године, а рађена је и каналска мрежа, што је исушило мочварно подручје зарад пољопривреде, шумарства и других људских делатности.
– После неких 100 година почели смо да увиђамо негативне ефекте свих тих активности, и 2012. године је евидентирано да је ниво подземних вода испод нивоа могућности коришћења за лужњак који се мери на два метра. Воде су биле на четири-пет метара испод. Зато су у току истраживања за покретање будућих пројеката, који ће се тицати ублажавања тих негативних утицаја. Стручњаци кажу да воде количински на годишњем нивоу има, а да су поменуте људске активности управо неповољно утицале на хидролошки режим – рекла је Лозјанин, додавши да ће ово бити прекогранично подручје са Хрватском и БиХ, и сигурно ће се на овом проблему радити на међународном нивоу, путем прекограничних пројеката.
Што се тиче туризма, након званичног проглашења специјалним резерватом природе, највећа пажња биће на успостављању свих оних видова посета који су у складу са заштитом природних вредности подручја, и очувања квалитета животне средине попут екотуризма.
