Те жене су пале о заборав, о њима се углавном говори више у последње време кад се обележава годишњица Велике народне скупштине. Јер, седам жена: Српкиње Милица Томић из Новог Сада, Марија Јовановић из Панчева, Анастазија Манојловић и Олга Станковић из Суботице и Буњевке Мара Малагурски Ђорђевић, Манда Сударевић и Катица Рајчић учествовало је у раду Велике народне скупштине, добило подршку 1.000 грађана, као и мушкарци, да буду њихове представнице на том великом народном збору који је променио ток историје на нашим просторима.
У нашем серијалу говоримо о улози националних мањина и њихових знаменитих личности у стварању нове државе, њиховом положају у Краљевини СХС, која је основана 1. децембра, шест дана након присаједињења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. У серијалу говоримо и о околностима под којима су аутохтоне националне заједнице у новој држави остваривале своја права на очување националног идентитета и под којим околностима су основале своје прве националне институције.
Генерално, жене су кроз историју стално водиле борбу за остваривање својих права, право гласа први пут су добиле управо на Великој народној скупштини у Новом Саду, али је касније укинуто и морале су чекати до 1945. године да га поново добију. Припаднице националних мањин између два светска рата су морале водити двоструку борбу: за остваривање основних људских права, права на рад и на матерњи језик.
Свакако најпознатија Буњевка била је Мара Малагурски Ђорђевић (1894–1971), која је своја родољубива осећања изразила 1918. шивењем црвено-плаво-белих тробојки којима је дочекана српска војска у Суботици 13. новембра, и активно се укључила у политички живот града. Књижевница, етнографкиња, истакнута културна радница у првим деценијама 20. века припадала је малобројним енергичним женама које воде активан живот. Није имала деце. У периоду између два рата је била веома активна, али се након Другог светског рата повукла из јавног живота заједно са својим мужем Драгославом Ђорђевићем: након тог рата фамилијама Ђорђевић и Малагурски је одузето имање, вероватно због добрих односа с краљевским двором. Разлог је вероватно био и декрет који је донет 1945. године, када су сви Буњевци и Шокци асимиловани у Хрвате. Мара више није објавила ниједну књигу.
На Великој народној скупштини у Новом Саду Мара је била једна од пет жена делегата из Суботице и чланица буњевачке делегације која се изјаснила за присједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Своје радове је почела да објављује у листу „Невен” 1912. године. Тада је имала 18 година и писала под псеудонимом Невенка. Своју прву новелу „Грго Доранција” објавила је у „Књижевном северу” 1925. године. Написала је и краћу представу „Буњевачки обичаји у сликама, Материце, Бадње вече, Преље, Ракијаре, Поливачи, Краљице, Сватови”, издату у Суботици 1927. године. Представа је изведена на дан свечаног отварања Буњевачке просветне матице у Суботици 1. јануара 1927. године.
Преселила се у Београд 1929. године, где је почела сарађивати у листу „Мисао”. Тамо је објавила приповетку „Снаш-Вита Ђанина”. С том реалистичком прозом победила је на конкурсу Цвијете Зузорић. Њена прва књига „Вита Ђанина” и друге приповетке из буњевачког живота, објављена је 1933. године. Исте је године добила и награду за најбоље дело од Српске академије наука и уметности. Тематика коју је обрађивала, сеоски амбијент, с једнаким интересовањем се читала и у граду и на селу. Све што је написала до 1941. године, а било је у рукописима, пропало је за време рата. Тако је нестао историјско-психолошки роман „Ничији”, историјска приповетка „Пајица Канторов”. Нетрагом је нестала и богата етнографска грађа о Буњевцима. Исту тематику обрадила је у књизи „Стара буњевачка ношња и вез” 1940. године.
„Буњевка Буњевцима” наслов је књиге коју је Ђорђевићева објавила 1941. године. После ослобођења сарађује у листу „Савременик”.
Аудијенција на двору
Новинар Јосо Шокчић у својој књизи „Суботица пре и после особођења”, издатој 1934. године, осврнуо се на добре односе које је Мара Малагурски Ђорђевић стварала с тадашњим двором. Шокчић у књизи наводи:
„Њезино Величанство Краљица Марија примила на аудијенцију у Двору две Суботичанке: г-ђу Мару Ђорђевић-Малагурски и Манду дра В. Сударевића. Том приликом, Мара Ђорђевић је поклонила Краљици албум војвођанских народних ношњи. Краљица је пажљиво прегледала леп албум и читав сат је разговарала са Буњевкама. На крају аудијенције Буњевке су тражиле дозволу од краљице да јој поклоне буњевачку народну ношњу”.
Њене приповетке су биле лако читљиве и читаоце су уводиле у свет буњевачких обичаја, кроз тешке и трагичне судбине женских ликова. Судбина Вите Ђанине, жене Буњевке која живи на салашу, трпи Вита, ког воли и носи свој „крст на леђима” не кривећи никога за злу судбину, не оставља никога равнодушним. Кроз њен живот приказани су сви буњевачки обичаји. За разлику од Вите Ђанине која је приказана као жена која пати, лик Јелка Кујунyић у приповетки „Ни мртва у туђини” говори о положају Буњеваца у Аустроугарској, када им није било дозвољено да говоре својим матерњим језиком. Јелка је за оно време приказана као модерна жена, национално освештена, која се бори за права свога народа.
Награда САНУ 1933. године
Дела Маре Ђорђевић после рата нису поново штампана, али је 2012. Буњевачка матица из Суботице штампала „Виту Ђанину” и друге приповетке из буњевачког живота.
Мара се бавила и преводилачким радом и запажени су јој преводи Оскара Вајлда. Примљена је у Удружење књижевника 1956. године. За приповетку „Вита Ђанина” добила је награду САНУ, на конкурсу Цвијете Зузорић 1933. године. Одликована је Орденом Светог Саве В степена, Белог орла В степена, руског Црвеног крста у Паризу и Крста руских ратних инвалида.
Та борба за право говора на матерњем језику – буњевачком и данас траје. Међутим, легат буњевачком народу, али и свима другима који воле књижевност, нису само приповетке које је писала, него и дела. Захваљући Мари Ђорђевић, на краљевом двору се носила буњевачка ношња, тачније, краљица Марија Карађорђевић је добила на поклон стародревни буњевачки костим и обукла га је на Великој свесловенској забави Кола српских сестара приређеној у Београду 1934.године.
Сандра Иршевић
Ержебет Марјанов
