А ”сељак”, ”земљорадник”, ”ратар”, ”паор”, ”кулак”… се одувек сматрао сумњивим, реакционарним, недовољно контролисаним елементом у новокомпонованом, револуционарном друштву.
И само су се независни интелектуалци, они ван чланства у свемоћној комунистичкој партији, сматрали горим и опаснијим ”по поредак” од сељачког сталежа.
Отуд и она злогласна, претећа хијерархија: ”другови радници, (па тек онда) сељаци и (на самом крају) поштена интелигенција”.
Не говори се овде о ”поштеним радницима”, па чак ни о ”поштеним сељацима”; они се ту наводе без посебних одредница. Поставка је да су сви они — поштени (док се не покаже другачије).
Па се само интелектуалци деле на ”поштене” и оне друге, ваљда ”непоштене”...
Али, ни сељаштво овде није превише далеко од овако јавно исказаног државног неповерења.
И тако је било током педесетих, шездесетих, па и седамдесетих година. После Титове смрти (глорификованог као ”браварског радника”) ствари су се, ипак, другачије постављале. Па смо први пут чули за ”фармере”, ”ранчере”, ”земљопоседнике”, ”породична домаћинства”, ”мале предузимаче”… и друге облике из новог друштвеног појмовника. А са увођењем сателитске и кабловске телевизије, мобилне телефоније, интернета, скајпа и зум конференција… некадашње запуштено и деградирано село поново добија свој некадашњи статус и давно изгубљено достојанство.
Некада су ти сеоски атари били сушти центар патријархалне цивилизације, па и војне регрутације, мобилизације и оне доцније ”ратне судбине” претежно сељачке Србије.
Чак је и стари краљ Петар себе поносно називао народним владаром сељачког порекла. Он је и говорио о ”сељачком племству” српских династија, јавно презирући ондашње снобове (данас би то биле: ”градске фаце”).
РАСПЕТИ ВЕЛЕГРАД
У међувремену се појавио и наш једини ”мегаполис”, најурбанија балканска метропола, састављена од амбиција и ”дођоша” свих врста, професија и чежњи. Београд је тако, рекао бих, ”прерастао” своју историју, број становника и природне фазе развоја, наметнувши се као нешто потпуно издвојено од околине и сваког планираног контекста. Тако је било и пре, и за време, и после Тита. Град-држава (који се непрестано шири у свим правцима), ограђени континент за себе, попут, на пример, Хонг Конга у Кини.
Идеална мета за завист, инстант поређење и распламсану мржњу свих осталих градова у Србији, иако Београд уопште није ”у конкуренцији”. Да не говимо о самораспећу и свим манама оваквог положаја и статуса...
И тек од скоро се европска цивилизација освестила и директно суочила са манама превеликих супер-градова и њиховом посебном осетљивошћу на велике економске и политичке кризе, наметнута ванредна стања (рецимо, у време епидемије ковида или последица актуелних догађања у Украјини), те безбројне унутар-грађанске, социјалне и идеолошке сукобе и сва она наслеђена, медијски умножена и огромно увећана неповерења.
Па је ”живот на Врачару”, прелазак преко загушене Газеле, поподневни повратак с посла, повремена и све чешћа блокада главних саобраћајница… постао пример скоро па искључиво лоших особина велеграда, са све мање бенефита и очекиваних предности.
А тенденција иде ка додатним компликацијама, за које сам Београд (и његове градске власти) није и не може бити крив. Јер је таква судбина свега ”пребрзо пораслог”, сваке рекордне године и најновијих масовних досељавања. Посебно када и најуспешнији становници свих других места налазе пословне и кућне адресе у овом ”сабирном центру” Србије (сведене на сопствени главни град).
Оваква централизација је подједнако опасна колико и неизбежна, са сложеним и тешко савладивим последицама.
Тако је, рецимо, Мексико Сити готово прогутао становништво читаве земље у којој се налази, као и Токио, Сингапур и други, томе слични примери.
ОД ВАРОШИ ДО ГРАДА И НАЗАД
И сада коначно долазимо до кључне поенте овог текста и читаве моје компаративне анализе. До лепоте града са мером и самоконтролом, до мог и нашег Новог Сада.
Нови Сад је постао оптимални пример удобно и вешто ушушканог града варошког (средњоевропског) типа, организованог око својих катедрала и тргова, булевара и паркова, предратних и најновијих палата — у златном пресеку традиције и савремености. Без ичег нападног и помпезног, са контролисаним висинама и добрим распоредом вишеспратница (које ”не деру небу под облаке” и не заклањају древне приоритете високих црквених торњева.
Тешко да они који су одрасли у новосадском окружењу и могу да јасно примете ове дискретне, али и очигледне врлине, које израстају тек у правилном поређењу београдске свеопште хипертрофије са овдашњим складом органски развијаног града по људској мери.
Ја сам доласком из Њујорка, па, затим, и родног Београда, непосредно осетио ту несагледивост свега непоправљиво превеликог и практично неукротивог у ова два типична примера (са много међусобних сличности) градова који, из године у годину, излазе из свих оквира и изречених предвиђања. Милиони тона бетона, гвожђа, стакла и пластике се успињу и узрастају као грађевинске вавилонске куле, као из оне бајке о ”чаробном пасуљу”...
А у Новом Саду људи ходају успореним кораком, не много брже и ужурбаније него њихови давни претходници.
Овде се стаје пешацима на уличним прелазима и не труби се бесомучно у саобраћају.
Осећа се и даље наслеђена концентрација друштвеног значаја у Градској кући, Матици Српској, Владичанском двору и Српском народном позоришту. И то је непроменљива мапа важности у Новм Саду, како некад, тако и сада...
А пословне зграде и тржни центри, спортске хале и оне покривене пијаце не заузимају положај који им суштински никако не припада, већ се уредно склањају и размештају са главних сокака, улица и булевара.
Баш како треба, како људи хоће и како Бог заповеда.
ТЕЛО И ДУХ НОВОГ САДА
С тим да су се овде срећно спојиле сеоска слобода и непосредност са грађанском пристојношћу и лепим васпитањем, а професори, уметници и интелектуалци заузимају своје ненаметнуто, природно место.
Тако успостављен градски живот никада неће изгубити свежину и обичаје свог залеђа, нити ће ма ко моћи да истисне из свести Новосађана њихове: чика Јову Змаја и Светозара Милетића, владике Данила Крстића и Иринеја Ћирића, непоновљивог Мику Антића и свезнадара попут Драшка (и Јелке) Ређеп, па Исидора Бајића и Јанику Балажа, Момчила Тапавицу и Вујадина Бошкова, Милеву Марић Ајнштајн и Ланета Јовановића…
Неће они никада имати оне проблеме какве имају сви велики Београђани (од краља Драгутина, преко Винавера и Ракића, па до Дулета Савића и Салета Ђорђевића, Шекуларца и Моце Вукотића, Душка Радовића и Моме Капора) да се изборе са реком и брзацима времена што све гута и потапа, са увек новим првотимцима вечно недовршеног, ”идеалног београдског тима”.
Па ако трагате за срећом и спокојем, нормалношћу и уравнотеженошћу, местом за свој мир и васпитање своје деце, нечим што треба да личи на све предности некадашег варошког живота (а са европским штихом и српском аромом), нећете погрешити ако постанете живи део будуће историје Новог Сада.
Верујте ми, јер сам то лично проверио на својој кожи и на сопственом примеру. И све више уживам у овој својој авантури, чији се једини ”адреналин” састоји од чистог уживања и непоновљивог шарма који вас одасвуд прати и засипа.
Драгослав Бокан
