Бесмислене тврдње аутошовиниста
Радост због ове лепе вести за Епархију бачку и целокупну Српску Православну Цркву и њен верни народ, ипак ових дана покушавају да покваре поједини аутошовинисти, који манипулишу грађанима, плаше их нестајањем „драгоцене“ ливаде испред њихових зграда и тиме да ако добију храм, неће добити дрвеће и садржаје за децу. Можда они и не знају како цркве и њихове порте изгледају, па их мешају са, њима драгим, бетонским платоима којима доминира каква статуа Карла Маркса. Овим бесмисленим тврдњама покушавају да замаскирају своју мржњу према традицијама и вери свог народа. Један од њих је и отворено рекао да је главна фрустрација што Новим Садом влада „коалиција СНС-СПЦ“.
Овом изјавом покушава да се у негативан контекст стави огроман труд и успех Милоша Вучевића да се однос градске власти и Епархије бачке поправи, након година потпуног непоштовања и ниподаштавања Цркве и православља, коју је испољавала градска власт састављена од странака које стоје и иза ових актуелних напада на планове урбанистичког уређења. Да ли је истина да бити за изградњу храма „није новосадски“?
Духовни драгуљ Алмашког краја
Подсетимо се како су се Новосађани, па и Срби уопште односили према својој Цркви током историје. Шетајући једном у алмашком крају, ушао сам у највећи православни храм Српске Атине, цркву Света Три Јерарха, познатију као Алмашка. Тада сам сазнао невероватну причу која је прави пример повезаности са народом. Храм су подигли становници села Алмаш, које је постојало тада у близини Темерина, све до 1718. и колективног пресељења свих житеља у Петроварадински шанац. Одмах по доласку ови Срби су подигли трошну црквицу од природних материјала. Чим су почели да просперирају 1733. изградили су мало већу, да би на крају, око и изнад ње, како не би прекидали богослужења и поштовање чудотоврне иконе, почели да зидају нови храм. Ова нова богомоља је била толико велика да је у њену унутрашњост током градње стала читава стара црква, које је порушена тек по завршетку нове 1797. године. Она је данас не само духовни драгуљ, већ и туристичка атракција читавог града и понос Алмашког краја, који је, опет кроз квалитетну културну политику власти, 2019. године заштићен као културно-историјска целина. Дакле, изградња цркава и тежња ка проширењу површина које заузимају, обележје су урбаног развоја Новог Сада од његових почетака.
Од цркава-брвнара до храмова
Тако је и у мојој Суботици, где смо прошле године славили три века од почетка изградње православне цркве, такође на месту некадашње капеле од блата и трске. Тако је било и 1690. године, када су раванички монаси, након што су шесто километара носили ћивот Светог кнеза Лазара, у Сентандреји, северно од Будимпеште, подигли дрвени храм Светог Луке и тамо положили свете мошти српског витеза из бајке. Од цркава-брвнара, убрзо су ово место на крајњем северном домету наше духовности испунили храмови, грађени по најмодернијим архитектонским и уметничким стандардима оног доба. Да је такав однос трајао кроз векове можете видети и на Крфу, у музеју „Српска кућа“. На старој фотографији српски војници стоје окупљени око црквице изграђене од лима старих буради за нафту! Иако је Грчка Црква уступила храмове у самом граду Крфу за Србе, они су и у болницама и међу шаторима градили импровизоване богомоље за своје потребе. Веру им није пољулала ни Албанска Голгота, па неће данас ни Новосађанима они који мисле да је „новосадски“ само оно што је трајало од 1945. до 1990. године, сузбијајући сваку духовност и традицију у име идеологије. Некадашњем градоначелнику Милошу Вучевићу и актуелном Милану Ђурићу, ваља показати највеће поштовање и пружити најширу подршку, због храбрости да се не повинују вољи агресивних идеолошких манипулатора.
Сава Стамболић, аналитичар
