Темељ за такву тврдњу постављен је давно, када је у Скупштини Србије инаугурисано правило да су турске плаже и грчки хотели боље место за гласање од скупштинске сале. Та погрешна основа учрвршћена је одлуком да подржавају само оно што штети интересима грађана.
Устав Србије, 15 година био је за невладине активисте и садашње опозиционаре највећи непријатељ српског просперитета. И од Митровдана 2006. године непрестано су тражили његове измене. Сада, када су измене предложене, али не на начин који би њима одговарао, онај катастофални Устав, преко ноћи је постао најбољи правни акт у историји човечанства. Међутим, овај салто мортале, овај коперникански обрт, не представља суштинску приврженост уставним решењима из 2006. Све што су мислили тада, мисле и данас. Све што им је сметало 2006, смета им и 2021. године. Смета им свака примисао на самосталност Србије.
Експерти тврде да ће судије и тужиоци постати зависни од политике и да ће најављене промене избора на судске и тужилачке функције уништити демократију у Србији. Њихов предлог је да се избор судија и тужилаца потпуно измести из Народне скупштине, чије посланике на непосредним изборима бирају грађани, или, ако то није могуће да се остави решење из 2006. године, које им 15 година ништа није ваљало, нити одговарало.
У Словенији државног тужиоца на предлог министра именује Влада. У Италији конкурс за тужиоца објављује Министарство правде. Председник Немачке на предлог министра правде именује савезног тужиоца. У Холандији тужиоца именује министар правде. Независни тужилац не постоји ни у Америци. Завистан је од гароначелника, гувернера, државног секретара, председника.
Тужиоци у Србији већ више од 20 година никоме не полажу рачуне за лош рад. Њихове грешке скупо плаћају грађани. Због лоше написаних оптужница и ослобађајућих пресуда из буџета Србије су од 2000. године исплаћене милијарде. Само након акције „Сабља”, безразложно ухапшеним, и без доказа оптуженим грађанима, исплаћено је близу 300 милиона динара. Је ли иједан тужилац одговарао због тога? Није!
У Сједињеним Америчким Државама избор судије Врховног суда директно зависи од
политичке воље. Судије на доживотну функцију предлаже председник, а именује их Сенат.
- Избор судије Врховног суда један је од најзначајнијих и најутицајнијих догађаја у цјелокупној америчкој политици. Процес избора дизајниран је да буде политички - сматра Паул М. Цоллинс, професор и директор правних наука на Универзитету у Масчусетсу.
У Немачкој се судије бирају у крајње политичком поступку. Судије именују савезни министар и политичка комисија у којој седе министри правде немачких покрајина и особе које именује Савезна скупштина. Али оно што може Бундестаг, не може Скупштина Србије.
Немци Србе виде као нове Готе. Савремене Вандале који ће срушити Европску унију, као што је Одоакар срушио Римско царство. И зато од нас траже да избор судија поверимо „независном”, „стручном” телу, без икакве могућности провере и опозива. Иза тог захтева стоји наводна бојазан од корупције и политичког утицаја на судије. Не спорим да међу судијама има врло корумпираних дама и господе. Не спорим ни могућност да има политичара који од судија траже да суде по бабу и по стричевима и политичкој припадности. Питајте Тадића, Пајтића и Јеремића. Они знају шта значи „комуникативност” судија. Не спорим ни да међу посланицима има припростог света и ликова који су више за циркуске шатре, него за Скупштину. Али не спорим да је посланике бирао народ. Не спорим ни да Скупштина, као једино стварно место с пуним легитимитетом треба да има механизам контроле и оцене рада судија. Спорим план да се у Србији спроведе специјални експеримент проглашавања судија за недодирљиве богове живота и смрти, изнад народа. У чије име би те, ничим ограничене судије делиле правду? Којом вакцином би то „независно” тело било пелцовано па да буде имуно на корупцију? На основу чега се може веровати да би неколико особа, које повезује исти интерес, у одлучивању о достојности и часности имало већи кредибилитет од легитимно изабраних представника свих грађана?
Немци не верују у то. Ни Американци. Енглези још мање. Па зашто се онда и у чије име од Србије тражи да искључи Народну скупштину, односно народ, из процеса избора судија и тужилаца? Одговор је једноставан. Када судије престану да одговарају грађанима, и почну да одговарају „независном” телу, центри моћи имаће боље и подесније механизме контроле и утицаја на друштвене прилике у Србији. Поједини амбасадори и тајкуни су се жалили да им је тешко да прогурају „своје” судије, јер не могу да разговарају с тако много посланика. Измештањем моћи из скупштине, амбасаде и тајкуни би добили могућност да утичу на избор „независног” тела. Они знају да је лакше постићи договор с једним независним телом него с две трећине народних посланика.
Корупција као идеологија није српски изум. Као и све друго, она је избор и решење Запада? И подстиче се од малих ногу. Увођењем дечјег рођендана као најважнијег догађаја у породици и друштву, човек се од најранијих дана излаже корупцији као максимуму вредности. Чим прогледају, деци се поклон, дакле мито, нуди као највреднија ствар у њиховом детињству. Дете, које се рађа као неискварена јединка, систематски се претвара у среброљубиву особу. И чим постане свесно вредности поклона, почиње више да воли и цени другове и рођаке који доносе скупље дарове. По том принципу дете ди своје 18 године постаје окорели корупционаш.
У каквој су корелацији, скупи бицикли, јакне и патике с корупцијом у судству? Идеалној! Постоји само привидна разлика, јер судије више преферирају скупа одела, маркиране ципеле, ташне. Луксузна летовања и аутомобиле. Лагодан живот. Сматрају да им то припада, уверени да раде одговоран посао дељења правде у име народа. И онда кад искључите народ као коректив, као контролног судију, оних неколико изабраника у „независном” телу, могу да чине шта год им падне на памет. Неће бити никога ко ће моћи да их позове на одговорност. А управо то је потреба, управо то је главни имепратив моћника, којима не одговара политичко јачање Србије. Зато су им судије и тужиоци потребни као алат, као оруђе, као сила изван сваке срспке контроле, којом ће моћи да уцењују Србе.
Иза тобожње бриге за самосталност судија и тужилаца крије се много већи улог. Много крупнији разлог! Косово. И то не зато што су емотивно, или патриотизмом везани за њега. Косово за њих представља средство за слабљење Вучића. Механизам којим покушавају да прекорену српско политичко клатно у другом правцу. Уцена којом покушавају да заробе српску слободу.
Свесни да политичке опције на које се погрешно кладе, како време одмиче имају све мање шанси да на изборима постигну резултат вредан пажње, политички моћници се окрећу
концептуализму, опробаном рецепту рушења легитимно изабраних влада широм света. Зелени покрети, иницијативе и неформалне групе грађана, јављају се као заменски играчи, као џокери на српској политичкој сцени. Они своја ватрена криштења, своју употребљивост покушавају да докажу на микро нивоу, борећи се за очување зелених површина и природе, као гаранта живота у урбаним срединама. У центру њихове побуне назали се запослен човек. Особа која има решену егзистенцију. И зато су њихови напади фокусирани на спречавање реализације било каквих инвестиција. Од минихидроцентрала до фабрика вредних милијарде. Свако радно место чије отварање спрече, свака плата мање, представља њихову победу. Та њихова мизантропија вешто је маскирана у алтруизам. Лажно човекољубље маскирано је бригом за здрав ваздух, воду. За чисто небо. За станишта птица. И здравље људи. И борбом против „прљавих” индустрија, и градње солитера. Истовермено их радује свако изгубљено радно место, свака пацка, свака претња, свака уцена коју политичари са Запада упуте Србији.
Заштитници су заправо тирани. Концептуализам у уметности заснива се на идеји дематеријализације уметничког дела. Концепт политике зелених иницијатива настоји да дематеријализује стварне потребе људи и замени их симулацијом живота. Чувени британски уметник Грејсон Пери записао је да је конзументу културе данас тешко да зна да ли гледа у уметничко дело, или у гомилу смећа. Када је у питању концептуализам у политици ствар је истоветна.
Пише: Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)
