Али јесте Србији. Запад, опозиција и њој блиски медији су у потпуности разочарани. Толико су се надали! Толико су се уздали у то, а Вучић се ни ове године није оклизнуо на теми Косова. Уместо да изгуби, успео је да примора међународну заједницу да уместо Срба, дисциплинује Куртија. Успео је да Србију прикаже разумном, одмереном, одговорном и одлучном државом, која поштује међународно право, и бори се за свој народ. Разумем бригу његових опонената. Не само што се није оклизнуо у вези с Косовом, није се оклизнуо ни када су у питању Запад и Русија, већ је учинио да се опозиција заглави у неуспешном покушају беспризорног опортунизма. И зато ће им бити све теже да у наредном периоду учине било шта сврсисходно на поправљању свог минималног рејтинга.
Међу малобројним Србима који су веровали у Титово не Стаљину 1948, најдоследнији су били Латинка Перовић, Драгољуб Мићуновић и Вук Драшковић. Данас само Рада Трајковић, Ненад Рашић, Драган Ђилас и Н1 верују у Куртијево не Европској унији и Америци. Ништа се у политици не дешава случајно! Ниједна последица није производ срећних или несрећних околности. Све је то резултат политичких планова и активности. Добрих, или лоших. Вучић је био стрпљив 10 година. Проучавао је однос снага. Није веровао у добронамерност Запада и Куртијеву самосталну храброст. И за разлику од Куртија и његових ментора био је посвећен нормализацији односа и миру. Сад је недвосмислено обелодањено да Србија није фактор детабилизације. Да нису Срби реметилачки фактор, већ да је албанска страна посвећена култу конфликта.
После вишедеценијских политичких пораза у вези с косовским и свим другим питањима, Србија је напокон успела да у сложеној игри геостратешке моћи, издејствује повољан расплет догађаја на терену, и повољну реакцију међународне јавности. Главни бенефит свих потеза које је Београд повукао у последња два месеца јесте чињеница да смо очували мир. Да смо добили ново време, нове потенцијале, и нове могућности да се политчки боримо за своје интересе. Победа је то што смо успели да избоксујемо одређене повластице за Србе на северу Косова, а да нисмо претрпели никакву штету. Добитак је и то што Аљбин Курти и разне обавештајне службе, под чијим патронатом ради, нису успели да испровоцирају и подметну сукобе на северу Косова, а Међународна заједница није добила алиби да за нереде и хаос оптужи Србију. А то је, да се не лажемо, био једини план. И иза њега није стајао Курти. Он је био само извршилац. Замку за Србију правио је међународни фактор, ком не одговара Србија која води самосталну политику. Што наш државни врх не иде у амбасаде по своје мишљење. Што не тражи одобрење од Брисела, Вашинтона, Лондона, Москве за своје одлуке.
И зато у медијима, који се налазе у власништву компаније са седиштем у Луксембургу, тврде да је Србија изгубила. Они желе да створе контекст да је по Србију лоше то што ће бити формирана Заједница српских општина. Да нам не иде у прилог што је Дејан Пантић пуштен из притвора. Они лажно пате за барикадама! Јер, барикаде су биле алат који је био користан до једне тачке. После тога представљао би само отежавајући фактор. Буре барута. Камен о врату Србији. Исто као што напуштање привремених институција на Косову није била исхитрена и погрешна одлука, већ одличан тактички потез, који је створио основ за бољу преговарачку позицију Србије.
Све нације света и све политичке структуре се радују када њихова земља оствари неки успех. Кад избегне сукоб, и када уместо крвопролића, избори мир, сигурност и политички бенефит за своје грађане. Србија, већ сто година, од 1918, има занимљив приступ државном питању. Сваки потез, свака иницијатива, свака акција и радња која претендује да уместо негативних, има позитивне последице по грађане и државу, наилази на критику и осуду. Чим Вучића толико нападају све је добро по Србију. Да је обрнуто, да је Србија изгубила, да је Вучић погрешио применили би другачију реторику. Тражили би оставку. Покренули би протесте. Организовали би петиције. Подносили тужбе. Занимљиво је и да су поједини политичари, у тренутку одлучујућих 48 сати за решавање ситуације на Косову, покушали да проблематизују питање с Русијом. И шта год, тврдили о томе, тајминг није нимало случајан.
Да је Србија ћутала као 2004. и 2008, била би земља „стабилних демократских потенцијала” и „поуздан партнер”, који је наклоњен вредностима западне цивилизације. У мартовском погрому 2004. косовски Албанци су убили 28, а протерали више од 4.000 Срба. Куће су им спаљене. А највреднији споменици су оскрнављени. Реакције државе није било. Тадић је пролетос изјавио да „државне институције нису могле да спрече погром 2004”. Две године касније, Црна Гора ће постати самостални Монтенегро. Ђукановићу је помоћ стигла из Србије, јер су Коштуница Тадић и Демократска странка, тврдили да је референдум којештарија која неће успети, чиме су успавали противнике самосталности. Уместо да су водили кампању да је самосталност Црне Горе готова ствар, којом би пасивизирали Ђукановићеве присталице. После ова два колосална промашаја, проглашење независности Косова, била је само формалност. Кад се све поштено зброји, Тадић и Коштуница имали су погубнији учинак за Србију од Милошевића.
Да је сада допустила да косовски Албанци и њихови ментори изведу још једну црнопропагандну дивезрију, за коју би били окривљени Срби, Србија би поново била стављена у подређен положај као деведесетих година, када је била дежурни кривац, сејач мржње и „фактор нестабилности”. Дакле, да је дошло до било какве врсте сукоба, за њих би био окривљен Београд - читај Вучић. И то је био план - испрвоцирати иниденте, за њих окривити Србију, и онда у амбијенту политичке кризе која не погодује нама, него Куртију, тражити решавање, не техничких питања, него решавање статуса Косова. Нисмо насели. Унапред смо прозрели планове Куртија и Запада, и повукли потезе који су осујетили те планове. Да су Срби остали у приштинским институцијама барикаде не би биле могуће. Не би било изнуђеног, насилничког одговора Приштине. И Србија не би добила простор да издејствује оно што косовски Албанци 10 година одбијају да спроведу у дело.
Све што је одиграно у вези с Косовом, одиграно је добро. Излазак из институција био је само један од потеза у сложеној партији шаха. Вучић преимућство није остварио брзоплето, нити на блеф. Претходно је 10 година јачао економију. Побољшавали међународни углед. Кроз повољну инвестициону климу смо ширили спектар пријатеља. И, наравно, јачали смо војску.
Сукоб би био неминован да Србија није значајно поправила своју војну позицију набавком модерне опреме и наоружања. И то је једино што Куртија и његове менторе држи на узди. То је једино што одлаже сукоб. Опремљена и јака војска била је упозоравајући фактор. Има Милош Вучевић право када каже: „Што нам је војска јача то смо даље од сукоба. Када распустите и упропастите војску, кад не улажете у њу, тада сте плен”.
Запад је напокон признао да разуме да је Србија усредсређена на очување мира и стабилности, јер је свима било јасно, да имамо капацитет да заштитимо Србе на Косову. У политици и дипломатији је снага аргумент који мора да се поштује. Предност на терену је чињеница која мора се уважи. Обезбеђујући повољну преговарачку позицију Србија је добила прилику да још више унапреди своју међународну позицију. У економском, и политичком смислу. То обезбеђује наставак привредног и економског раста у 2023. години. То омогућује даљи прилив страних инвестиција и нова радна места. Све бољи односи Србије с Америком, задржавање самосталне позиције у односу на Русију, добро пријатељство с Француском, Јапаном, Норвешком, Немачком и Кином, обезбедиће нови финансијски успон привреде и грађана. То гарантује стабилан динар, већи прилив новца у буџет, већи БДП и веће плате. То је гарант избегавања стране доминације, за шта се здушно и перманентно залажу либерални опортунисти, и услов посвећености сопственим интересима.
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије)
