На Великој народној скупштини у Новом Саду било је 84 делегата Буњеваца, 70 из Суботице, а 14 из Сомбора.
Војислав Орчић (1896–1961), службеник суботичке железнице, био је један од делегата Буњеваца који су изабрани на великом народном збору у Суботици 23. новембра 1918. Његов унук, који носи дедино име, каже да су с очеве стране практично он и син једини потомци Војислава Орчића, иако су деда Војислав и бака Кристина изродили петоро деце, три сина и две кћерке, али иза њих нису остали потомци.
– Деда и бака су живели на Палићу у широкој улици с боровима – прича он. – Уз кућу су имали виноград. Деда је сваки дан на посао у Суботицу одлазио бициклом. Није имао ниједан порок. Није ни пушио нити је пио. За цео живот, попио је можда литру ракије. Умро је у 65. години од рака грла.
Не зна детаље о томе како је његов деда изабран за посланика Велике народне скупштине јер се о томе није причало, као што се ни у школама није учило о самој Великој народној скупштини. Верује да је деда изабран за делегата због активности и идеје које је заступао.
– Био је дружељубив човек широких схватања – каже. – У шездесетим годинама, када је у Алжиру избила револуција, деда је у своју кућу примио чак и двојицу Алжирца избеглица, који су остали код њега до краја револуције. Сачувана је и фотографија с једним од њих.
Уочи избора делегата за велики догађај у Новом Саду који је променио ток историје на овим просторима, у Суботици је 10. новембра формиран Буњевачки-српски народни одбор. Окупио је највиђеније Буњевце и Србе да се организују за предстојеће догађаје. Јер крај рата се ближио и било је јасно да се аустроугарска војска повлачи и да ће српска војска ући у Суботицу. Било је само питање дана када ће се то десити. Десили се 13. новембра. Народни одбор од 40 чланова, који се касније проширио за још 92, изабран је на великом збору у гостиони „Хунгарија”. Хроничари су с тог збора забележили речи буњевачког народног првака и свештеника Блашка Рајића који је позвао Србе, Хрвате и Буњевце на јединство. Али његове речи изражавају и идеју југословенства, за који су се залагали бачки Буњевци: „Наш језик је југословенски, којим говоре и Срби и Хрвати и Буњевци. Ми смо, дакле, сви један народ, синови мајке Југовића. Ко нас дили, тај је непријатељ наш. Ако се пак ми сами дилимо, ми смо неразумни људи”.
Наш саговорник наводи да је први председник Буњевачког-српског народног одбора био Шиме Милодановић, бивши пуковник и велепоседник, и да је већ следећег дана формирана Буњевачко-српска народна гарда, оружана формација која је основана с циљем да спречи немире, крађе, пљачке, односно сва непожељна дешавања која би се у граду могла догодити приликом таквих преврата.
Прича да се Војислав Орчић у записнику са суботичког великог збора води као Бела Орчић, а не као Војислав, што му је било право име. На Палићу је, наиме, живело велики број Мађара, који су сваког Стевана звали Пишта, Мирка Имре, а Војислава Бела, и његов деда је под тим именом наведен у записнику.
– Први командант гарде је био Милан Миличић, аустријски потпуковник, који је остао у Суботици. У народну гарду је ушао и мој деда. Имао је чин потпоручника – прича Војислав Орчић. – Тај чин је добио у војсци, вероватно због образовања. Деда је завршио Трговачку академију, а због образовања, без обзира на то што није стечено у војној школи, био је уважаван и у војсци. Сачувана је ова дедина фотографија на којој стоји наслоњен на сабљу у униформи, али је квалитет фотографије лош и не виде се ти детаљи. Сећам се да је још једна таква слика била урамљена код деде у кући, али после бакине смрти се негде загубила.
Прича да је његов деда, попут осталих бачких Буњеваца, био родољубив, патриотски оријентисан и одан држави, али Буњевци Аустроугарску нису доживљавали као своју државу због мађаризације и определили су се за Србију и југословенство. Наиме, у преломним новембарским данима 1918. године Буњевци су једнодушно одбили угарске предлоге да се повуку из заједничких народних одбора са Србима и да оснују засебне одборе, који би сарађивали с угарским властима.
Дани до Велике народне скупштине били су пуни националног заноса, радости и одушевљења буњевачког и српског народа у Бачкој и Војводини, који су крунисани Великом народном скупштином 25. новембра. Упркос томе што је међу Буњевцима била изражена велика еуфорија југословенства, доста брзо након формирања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца она је спласла и међу њима је дошло до подела.
– Између двадесете и тридесете почело је интензивније деловање из Хрватске, која никад није истински прихватила ту новоформирану државу Срба, Хрвата и Словенаца и слала је учене људе, пре свега учитеље и свештенике, с циљем да делују и промене свест Буњевца. То је имало за последицу поделу у Буњевачком корпусу – каже Војислав Орчић. – И онда је дошла и 1945. година, када су Буњевци сатанизовани. Било нам је забрањено да се изјашњавамо као Буњевци и без питања су нас у лична документа уписивали као Хрвате. Тиме је учињена велика неправда према Буњевцима, тако да се започети тренд подела међу нама наставио и траје до данас.
Каже да се деда Војислав, када је дошло до прве поделе међу Буњевцима, повукао из политичког живота. Више никад није био политички активан. И код њега је спласнула та идеја југословенства, тако да је све до смрти 1. децембра 1961, живео повучен, далеко од јавног живота и политике.
Е. Марјанов
