ФИЛМ О БЛАГОЈУ ЈОВОВИЋУ СТИЖЕ У БИОСКОПЕ „Рука правде“српски одговор на ревизионизам
Продукцијска кућа Трактор Продакшн и компанија Телеком Србија недавно су са поносом објавили да је завршено снимање филма Рука правде, напетог шпијунског трилера, који се бави животом српског хероја, осветника-праведника Благоја Јововића и његовом неуморном посвећеношћу да српски народ и његове невине жртве добију заслужени помен и да монструозни злочини над Србима у НДХ не остану некажњени.
Ово је једна веома лепа, малтене освежавајућа вест за, иначе учмалу српску филмску сцену, која је неретко била српска само номинално и под наводницима, а суштински је често била антисрпска. Многа филмска остварења у Србији су деценијама била таква, да нам кампања наших непријатеља, било из региона или оних нешто географски удаљенијих, није била ни потребна, када су ту антисрпску кампању људи из Србије и номинални Срби спроводили далеко боље од њих.
Да не говоримо о (гео)политичкој и идеолошкој ангажованости доброг дела српских (или ,,српских’’) глумаца, режисера, сценариста итд. која је, част изузецима, било да је то свесно или да су у питању корисни идиоти неспособни да сагледају дубинске процесе (који су увек јачи и неупоредиво важнији од свих површинских наслага свакодневне дневне политике), веома често била ангажованост на антисрпским позицијама, а у културном смислу заправо на хрватском становишту. То су људи који су југосслАвенске и криптохрватске провенијенције, а који су ведрили и облачили културом у Србији претходних деценија.
Такви ће сигурно бурно негодовати сада када се коначно појавило једно филмско остварење са позиција чисто српског становишта, а које је држава здушно подржала. Што се тиче односа државе према Благоју Јововићу, садашњи државни врх је показао исправан однос према његовој личности, још давањем имена улицама по њему и откривањем спомен плоче. Благоје Јововић има улице у Земуну, затим у Ветернику.
Решење Владе Србије, којим су деца овог човека који је оставио неизбрисив позитиван траг у српској историји, добила српско држављанство, такође је потез вредан хвале. Могу се сада очекивати и разни напади на филм Рука правде од стране оних који су деценијама ведрили и облачили у овдашњој кинематографији, а који ни после тридесет пет година никако не могу да схвате да Југославије више нема и да данас постоји држава која се зове Србија, а да су Срби народ који је преживео страховит геноцид од најмонструознијег режима икада, режима архизлочиначке НДХ.
Љубитељи Броза, Јова Капичића, Стјепана Месића итд. ће вероватно ово филмско остварење оклеветати као наводну глорификацију насиља. Такви ће наћи емпатију и за Павелића, али никада и за стотине хиљада, па и преко милион, невиних српских жртвава. За похвалу је то што су ово право освежење на српској филмској сцени лично и снажно подржали председник Србије Александар Вучић, затим председник Српске напредне странке (СНС) и саветник председника Србије Александра Вучића, задужен за регионална питања, Милош Вучевић, а велику подршку је дао и Град Нови Сад, у коме је велики део филма и снимљен, уз наравно онај други део који је сниман у Аргентини. Надам се да је ова подршка и знак да је држава коначно почела да се озбиљно и стратешки бави питањем културе и борбе за сопствене наративе, те да је ово најава културног раскида са титоизмом и (крипто)хрватским становиштем у српској култури.
Србији је на унутрашњем плану апсолутно неопходна тотална детитоизација и повратак српском културном обрасцу, док из титоизма једино (због остварења српских интереса у модерном добу) на спољнополиитчком плану треба сачувати позивање на исти када су у питању односи са земљама са којима нам позивање на тај период отвара сва врата.
Када је у питању унутрашња политика (нарочито културна), а поготово однос према ексјугословенским земљама региона, ту треба бити немилосрдно бескомпромисан и борити се свим силама против крлежијештине, а бити на трагу великог Милоша Црњанског. Само тако можемо дати 2012. години смисао успешног Трећег српског устанка, како су неки, попут Драгана Коларевића, протумачили те године историјску победу Томе Николића над Борисом Тадићем. Именовање Милоша Вучевића за саветника председника Србије за регион, гаранција је да ће се према суседима са којима смо некада живели у истој држави, политика водити са чисто српског становишта.
Што се тиче филма Рука правде - топла препорука свима да погледају овај филм о једном праведном гневу и праведној освети, уз наду да ће он постати и обавезна литература за све наше школарце и студенте. Бивши премијер Црне Горе Дритан Абазовић је ,,руком правде’’ својевремено називао праведан легалистички кривично-правни процес и институционални обрачун са бившим режимом ДПС-а, иначе дубоко криминогеним и антисрпским, а два трајекта су добила називе Рука правде и 30. август (по величанственом 30. августу 2020. године).
Иако је само пука коинциденција, има неке поетске лепоте и правде у томе да фраза коју је толико учестало користио човек који је учинио заиста велико дело потписивањем Темељног уговора са Српском православном црквом, сада носи назив филмског остварења вредног дивљења.
Пише: Урош Николић, дипломирани политиколог