ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА Србију 1999. бомбардовао унук пилота који је бацио атомску бомбу на Хирошиму
Пол Вордфилд Тибетс ушао је у историју као пилот авиона који је бацио прву атомску бомбу у историји ратовања – на Хирошиму – и тако заувек променио свет каквим смо га познавали до тог 6. августа 1945. године.
Тибетс, тада пуковник и први човек наменски формиране 509. мешовите групе, не само да је био пилот бомбардера Б-29 и командант мисије на историјском лету, већ и кључна фигура операције нуклеарних удара – бар оног дела за који је било задужено ваздухопловство америчке војске (Унитед Статес Army Аир Форцес – УСААФ).
У историјској сенци славног деде, Тибетсов унук, који је понео исто име – Пол Вордфилд Тибетс ИВ – такође је био пилот стратешких бомбардера и учествовао је у операцији Allied Форце против Савезне Републике Југославије. За мисију изведену 8. априла 1999. добио је и одликовање, баш као и нхјегов деда више од пола века раније.
Лула у руци, орден на грудима
Аеродром Тиниан у Тихом океану, 6. августа поподне, врвео је од активности. По каснијем сведочењу навигатора авиона Енола Gay – названог по Тибетсовој мајци – Теодора "Холанђанина" ван Керка, "никад раније није видео толико генерала".
Тек што је изашао из авиона после лета који је трајао више од дванаест сати, све са лулом у устима, тадашњем пуковнику Тибу приступио је генерал Карл Спаатс и прикачио му Крст за изузетне заслуге (Дистингуисхед Сервице Cross) – другорангирано одликовање у америчким оружаним снагама, одмах иза Медаље части, а испред Сребрне звезде. На фотографији која је настала као сведочанство тог тренутка види се како Тибетс, док прима одликовање, у левој руци – полусакривено – држи своју лулу.
Тибетс од Хирошиме до авио-бизниса
Након рата, Паул Тибетс је остао у ваздухопловству, које се 1947. трансформисало у засебну грану америчке војске, а први командант био је управо генерал Спаатс. 509. група вратила се у Сједињене Америчке Државе три месеца након дејства на Хирошиму и Нагасаки, у новембру 1945. године и била је стационирана на војном аеродрому Роузвел у Новом Мексику. У јануару је Тибетс предао дужност команданта како би био распоређен на друге задатке.
Иако више није учествовао директно у бацању атомске бомбе, Тибетс је био саветник током каснијих тестова, укључујући атомске пробе на атолу Бикини (Оператион Crossroads) 1946. године. Касније је био укључен у развој нових бомбардера, попут млазног Б-47 Стратојет, где је обављао и дужност команданта јединице за испитивање прототипова
Током педесетих и шездесетих година служио је на разним командним и штабним дужностима – делимично у Европи, делимично у САД. Био је и војни аташе у Индији, што је био његов последњи задатак пре пензионисања 1966. године. Током боравка у Њу Делхију, тамошњи медији називали су га – „највећим убицом на свету“.
По одласку из војске, Тибетс се окренуо цивилном ваздухопловству. Био је један од оснивача компаније Executive Јет Авиатион, која ће касније постати позната као чувени НетЈетс. У фирми је провео више од двадесет година, већину као председник.
Без кајања до краја
До краја живота, његова улога у Хирошими остала је предмет расправа. За неке – херој, за друге – симбол разарања. Сам Тибетс никада није показивао знаке сумње у исправност онога што је урадио. У интервјуу из 2005. године рекао је:
"Знао сам, кад сам добио задатак, да ће то бити нешто емотивно. Имали смо осећања, али морали смо да их потиснемо. Знали смо да ће убити људе свуда около. Али мој једини покретач био је да урадим посао најбоље што могу, како бисмо што пре зауставили убијање".
На једном аеромитингу у Тексасу, летео је рестаурираним Б-29 и током демонстрације је инсцениран пад атомске бомбе, уз димни ефекат вештачке печурке – наравно, без стварне експлозије. Тај наступ изазвао је негативне реакције, нарочито у Јапану. На питање да ли се каје или да ли је увредио Јапанце, одговорио је да није имао такву намеру и да је демонстрација била део војног приказа, не политичке поруке.
Умро је 2007. године, у 92. години. Није желео ни гроб ни надгробни споменик, како његово име не би постало место протеста. Кремиран је, а пепео расут изнад Ламанша, који је много пута прелетео током Другог светског рата.
Неколико месеци пошто је Тибетс пензионисан, у новембру 1966. године рођен је Пол Вордфилд Тибетс ИВ, чији је отац, Пол Тибетс ИИИ, био медицински радник у ваздухопловству. Дипломирао је на ваздухопловној академији УСАФ у Колорадо Спрингсу 1989. године.
Био је пилот на бомбардеру Б-1 Ланцер, наставник летења на Т-38 у бази Рендолф у Тексасу, а затим је службовао као инструктор у 394. ескадрили за борбену обуку у Вајтмен бази у Мизурију.
Статус пилота Б-2 Спирит добио је 1997. године. Само две године касније, као капетан, учествовао је у првој борбеној употреби овог по много чему револуционарног – као и пола века раније Б-29 – бомбардера: НАТО агресији на Савезну Републику Југославију, односно операцији Здружена снага (Allied Форце).
Бомбе на "Заставу" и СмедеревоНапад који је извео 8. априла, описан је као „прва мисија Б-2 без садејства пријатељских снага“, односно авиона за неутралисање противничке ПВО (СЕАД) и електронска дејства. Тада капетан Тибетс ИВ одликован је Орденом за изузетно летачко достигнуће (Дистингуисхед Flying Cross), а званично образложење доделе одличја открива детаље о циљевима те вечери, као и непрецизираном квару:
"Тог дана, капетан Тибетс је исписао страницу у историји ваздухопловства предводећи прву борбену мисију бомбардера Б-2 без пратеће подршке, у склопу операције Allied Форце. Показао је изузетну храброст, вештину и издржљивост током тридесеточасовне борбене мисије, пробијајући се кроз сложен, интегрисани систем противваздушне одбране који је обухватао низ озбиљних претњи са земље – и то без икакве подршке за неутралисање непријатељске одбране из ваздуха.
… капетан Тибетс је отклонио технички квар који је могао да онемогући избацивање оружја – и то свега неколико минута пре напада. Коришћењем тада нове вођене бомбе ЈДАМ (Јоинт Дирецт Attack Munition), успешно је погодио 16 одвојених циљева, уништивши кључне војне објекте, укључујући складиште нафтних деривата у Смедереву, радио-релејну станицу и фабрику наоружања у Крагујевцу.“
Брисел, Авганистан, Б-52
После неког времена проведеног на разним стручним усавршавањима, преузима 2006. године дужност команданта 393. бомбардерске ескадриле, коју је основао његов деда у Другом светском рату.
Службовао је и у седишту НАТО-а у Бриселу, био је заменик команданта 379. експедиционог ваздухопловног винга у југозападној Азији, где је учествовао у мисијама подршке операцији Ендуринг Фреедом у Авганистану.
Када је постављен за заменика директора операција у Команди за глобалне ударе УСАФ, квалификовао се и за летење на авиону Боеинг Б-52 Stratofortress, чиме је постао један од ретких пилота обучених за сва три стратешка бомбардера којима УСАФ располаже.
Пензионисан је у чину бригадног генерала крајем 2018. године, након истраге о ономе што је описано као "непримерено понашање док је командовао 509. бомбардерским вингом".
Оптужбе су укључивале "неприкладне коментаре о женама, пропусте у пријављивању покушаја самоубистава и неовлашћено коришћење војног возила".
Може се повући историјска паралела између Б-29 Superfortress у улози нуклеарног бомбардера и Б-2 Спирит: оба авиона била су чудо технике за време када су пројектовани, произведени и уведени у употребу, и оба су имала доктрину да буду "недодирљиви" за непријатеља.
Superfortress је против Јапана то постигла висином лета и тактиком употребе, а Б-2 пола века касније комплексним пакетом стелт (stealth – "прикривени") технологија, које у великој мери смањују могућност да буде уочен и гађан од стране непријатеља. Током напада на Хирошиму и Нагасаки, ниједан Б-29 није изгубљен.
Према америчким званичним подацима, такође ни Б-2 до сада није изгубљен као резултат дејства непријатеља. Са том тврдњом не би се сложили припадници 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде Војске Југославије, који су уверени да су у ноћи између 19. и 20. маја 1999. године погодили "нешто другачије", и да је то био управо Б-2.
Иако за те тврдње постоје прилично валидни докази, сви су посредни и долазе само са једне стране у сукобу. Материјални докази обарања – остаци авиона или сведочанство посаде – до сада нису пронађени или јавно приказани.
(Aero.rs)