МАСАКР У МЕТКОВИЋУ 1941: Трагедија у ноћи 27/28. јуна и страшна судбина Марка Поповца
У ноћи између 27. и 28. јуна 1941. године, у Метковићу, малом месту на југу Далмације, десио се један од првих масакара над српским становништвом у Независној држави Хрватској, који је оставио дубок траг у историји овог краја.
Овај злочин, извршен у раним данима Другог светског рата, симболизује бруталност усташког режима и страдање српског народа у Далмацији.
Овај крвави злочин послужио као инспирација за сцену у филму Лордана Зафрановића „Окупација у 26 слика“.
Масакр је започео убиством православног свештеника Василија Ковачине, угледне личности у локалној заједници.
Његово убиство представљало је увод у ликвидацију 14 угледних Срба из Метковића, чија су имена остала забележена као жртве овог злочина: Иличковић Марко, Косовић Ристо, Лечић Милан, Марић Лазо, Медан Јово, Младеновић Ранко, Правица Јово, Вучић Милан, Батинић Божо и Хајдархоџић Мурат. Ови људи, међу којима су били истакнути чланови заједнице, постали су мета усташких власти због свог српског идентитета.
Судбина Марка Поповца
Међу жртвама посебно се истиче трагична прича Марка Поповца, сина Бошка Поповца, који је успео да избегне почетни покољ.
Марко се вратио у Метковић, где је живео са супругом Хрватицом, са којом је имао сина. Међутим, усташе су га убрзо привеле католичком жупнику Влади Билобрку ради „латињења“ – присилног превођења на католичку веру, што је била уобичајена пракса у НДХ.
Три дана касније, Марко је одведен аутомобилом у правцу Дубровника. У близини насеља Брсечине код Трстена, усташе су му везале руке и ноге, вукле га по макадамском путу, а затим га бациле у понор зван Дубравица.
Овај сурови чин окончан је његовом смрћу, док је његов син преминуо годину дана касније.
Маркова супруга касније се преудала за усташког надпоручника Бенцона, који је командовао стрељањима Срба у делти Неретве код Опузена, што додатно илуструје сложеност и трагичност међунационалних односа у том периоду.
Злочини у делти Неретве
Масакр у Метковићу био је део ширег таласа насиља над Србима у Далмацији, који је укључивао и ликвидације у делти Неретве.
У овом подручју, усташке јединице под командом надпоручника Бенцона вршиле су масовна стрељања, а жртве су често бацане у реку или у јаме.
Ови злочини били су део систематске политике етничког чишћења коју је спроводила НДХ, усмерене против Срба, Јевреја, Рома и других нехрватских становника.
Историјски контекст
Масакр у Метковићу догодио се у првим месецима постојања Независне Државе Хрватске, проглашене 10. априла 1941. године. Усташки режим, предвођен Антом Павелићем, спроводио је политику терора и геноцида над Србима, уз подршку дела локалног становништва и верских структура.
У Далмацији, где су Срби чинили значајан део становништва, овакви злочини имали су за циљ застрашивање и уништавање српске заједнице.
Наслеђе и сећање
Масакр у Метковићу остаје један од болних подсетника на страдања у Другом светском рату. Иако је локалног карактера, овај догађај одражава ширу слику усташких злочина широм НДХ. Данас се о жртвама овог масакра говори у оквиру комеморативних активности, иако је сећање на ове догађаје често потиснуто у широј јавности.
Овај злочин, заједно са судбином Марка Поповца и других жртава, подсећа нас на важност чувања историјског памћења и борбе против мржње и насиља. Метковић, као и многа друга места у Далмацији, носи ожиљке прошлости, али и нада у помирење и заједнички живот различитих заједница.