МОСТ ВРЕДАН 200 МИЛИОНА ЕВРА НАЈИСТОЧНИЈИ ПРЕЛАЗ ПРЕКО ДУНАВА Обновљена идеја о изградњи везе од Беле Цркве до Рамске тврђаве

То би био најисточнији мост у Србији, а коштао би, према грубим проценама око 200 милиона евра. 

Захват би био заиста велики пошто је на том месту Дунав најшири. Брза саобраћајница од ауто-пута Е75 до Пожаревца, Великог Градишта и Голупца ће бити завршена до новембра, а остаће неких осам километара за следећу годину, тврде из Коридора Србије. 

– Раз­ми­шља­мо ту где Ду­нав спа­ја два де­ла Ср­би­је да по­диг­не­мо ве­ле­леп­ни мост, али тек тре­ба да ура­ди­мо сту­ди­је па тек он­да про­је­кат – ре­као је пред­сед­ник Ср­би­је Алек­са­надар Ву­чић нај­ва­љу­ју­ћи ве­ли­ке ин­ве­сти­ци­је ко­је Ср­би­ју че­ка­ју. – Ти­ме би Ду­нав­ски ко­ри­дор пре­шао на ба­нат­ску стра­ну и тај део Вој­во­ди­не би сва­ка­ко ожи­вео с но­вом са­о­бра­ћај­ни­цом. 

Пр­ва пру­га у овом де­лу Евро­пе из­гра­ђе­на је 1856. го­ди­не за пре­воз угља из ру­мун­ских пла­ни­на, а за по­тре­бе па­ро­бро­да ко­ји су пло­ви­ли из Бу­дим­пе­ште ка Цр­ном мо­ру

Док не буде моста, Дунав се премошћава скелом. Већ го­ди­на­ма ли­ниј­ски скел­ски пре­лаз Рам – Ба­нат­ска Па­лан­ка по­ве­зу­је бра­ни­чев­ски ре­ги­он ис­точ­не Ср­би­је са ју­жноба­нат­ским ре­ги­о­ном и скра­ћу­је пут за ви­ше од 100 ки­ло­ме­та­ра у од­но­су на ал­тер­на­тив­ни пут пре­ко Сме­де­рев­ско-ко­вин­ског мо­ста. 

Пре­лаз функ­ци­о­ни­ше без пре­ки­да још од ус­по­ста­вља­ња 1985. го­ди­не. Отво­рен је ка­ко за пут­нич­ки, та­ко и за те­рет­ни са­о­бра­ћај. У за­ви­сно­сти од се­зон­ске фрек­вен­ци­је, пре­воз оба­вља ма­ња ске­ла но­си­во­сти до 100 то­на или ве­ћа ске­ла но­си­во­сти до 200 то­на.

У то­ку ка­лен­дар­ске го­ди­не скел­ски пре­воз се оба­вља по уста­ље­ном ре­ду во­жње.При­вре­ме­ни пре­ки­ди ра­да мо­гу­ћи су са­мо у слу­ча­ју екс­трем­них вре­мен­ских не­по­го­да: ја­ких ве­тро­ва, гу­стих је­се­њих ма­гли и по­сто­ја­ња ве­ли­ких ко­ли­чи­на ле­да на ре­ци. 

Ске­ла кре­ће/при­ста­је на ба­нат­ској стра­ни, код Ста­ре Па­лан­ке, при­ста­ни­ште се на­ла­зи у ушћу ка­на­ла ДТД. Пла­но­ви за мост по­сто­је одав­но. 

По­до­ста љу­ди на овим на­шим про­сто­ри­ма зна ско­ро мит­ску при­чу о ко­ла­чи­ма ко­ји су се пре сто и ку­сур го­ди­на одав­де сва­ке но­ћи во­зом сла­ли за Беч да би ују­тру би­ли још све­жи и по­слу­же­ни на цар­ском дво­ру. 

Нај­ду­жи ан­тич­ки мост

Оста­ци Тра­ја­но­вог мо­ста на­ла­зе се из­ме­ђу се­ла Ко­сто­ла (Ca­stel­lum Pon­tes) са на­ше стра­не и Тур­ну Се­ве­ри­на, не­ка­да­шње Дро­бе­те, у Ру­му­ни­ји. Из­гра­ђен је на са­мом из­ла­зу из Ђер­дап­ске кли­су­ре на ме­сту где ре­ка успо­ра­ва и ши­ри се и где је ду­би­на би­ла нај­ни­жа. Мост је де­ло чу­ве­ног ан­тич­ког гра­ди­те­ља Апо­ло­до­ра из Да­ма­ска, из 105. го­ди­не на­ше ере, а из­ра­ђен је по на­ред­би рим­ског ца­ра Тра­ја­на (53–117). Мост је био из­гра­ђен од ка­ме­на, ду­га­чак 1.097 м и сле­де­ћих 1.000 го­ди­на је ва­жио за нај­ду­жи мост ика­да са­гра­ђен у све­ту. Са лу­ко­ви­ма ви­со­ко из­над во­де, имао је 20 сту­бо­ва и пор­та­ле на при­сту­пу и на јед­ној и на дру­гој Ду­нав­ској оба­ли.

Знат­но ма­ње се зна да је те ко­ла­че пра­ви­ла чу­ве­на по­сла­сти­чар­ни­ца „Мо­гош” из Бе­ле Цр­кве, а још ма­ње да је у овом ме­сту на ју­гу Ба­на­та би­ла из­гра­ђе­на пр­ва пру­га на Бал­ка­ну још дав­не 1856. го­ди­не.

– Бе­ла Цр­ква се за­и­ста мо­же на­зва­ти ме­стом од хи­ља­ду и јед­не при­че и ми­слим да у њи­ма ле­жи мо­жда и ве­ћи ту­ри­стич­ки по­тен­ци­јал од са­мих бе­ло­цр­кван­ских је­зе­ра око ко­јих се фор­ми­ра ком­плет­на по­ну­да и због ко­јих до­ла­зи нај­ви­ше ту­ри­ста – ре­као је сво­је­вре­ме­но за наш лист Ми­лан Бе­ло­ба­бић, ло­кал­ни ту­ри­стич­ки во­дич и осни­вач еко­ло­шко-ту­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је „Ауро­ра” из Бе­ле Цр­кве.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, Бе­лу Цр­кву и око­ли­ну ка­рак­те­ри­ше то да су при­род­на бо­гат­ства овог кра­ја је­дин­стве­на за Вој­во­ди­ну и Ср­би­ју, а да се то исто мо­же ре­ћи и за кул­тур­но-исто­риј­ско на­сле­ђе.

Са јед­не стра­не има­мо ре­ке Ду­нав, Ка­раш и Не­ру, Ка­нал ДТД, се­дам је­зе­ра, За­га­јич­ка бр­да ко­ја из­гле­да­ју као зе­мља хо­би­та из „Го­спо­да­ра пр­сте­но­ва”, ве­о­ма бли­зу је и Де­ли­блат­ска пе­шча­ра…

Већ го­ди­на­ма ли­ниј­ски скел­ски пре­лаз Рам – Ба­нат­ска Па­лан­ка по­ве­зу­је бра­ни­чев­ски ре­ги­он ис­точ­не Ср­би­је са ју­жноба­нат­ским ре­ги­о­ном и скра­ћу­је пут за ви­ше од 100 ки­ло­ме­та­ра у од­но­су на ал­тер­на­тив­ни пут пре­ко Сме­де­ревско-ко­вин­ског мо­ста

Дру­га стра­на Бе­ле Цр­кве је ње­на исто­ри­ја ко­ја је пре­пу­на ин­те­ре­сант­них љу­ди, за­ни­мљи­вих до­га­ђа­ја и по­ја­ва и укр­ште­них раз­ли­чи­то­сти на­ро­да ко­ји су је ства­ра­ли. Исти­на је да је до­бар део остао са­чу­ван са­мо у при­ча­ма, али до­ста то­га још увек мо­же да се ви­ди и уз упо­зна­ва­ње не­ких де­та­ља да се бо­ље до­жи­ви, об­ја­шња­ва Ми­лан Бе­ло­ба­бић.

Ми­лан по­ку­ша­ва да осми­сли ви­ше ту­ра ко­је ће би­ти за­ни­мљи­ве по­се­ти­о­ци­ма Бе­ле Цр­кве, у за­ви­сно­сти од то­га ода­кле сти­жу, ког су уз­ра­ста и ка­ква су им ин­те­ре­со­ва­ња…

За оне ко­ји ви­ше во­ле бо­ра­вак у при­ро­ди, иде­ал­не ло­ка­ци­је су За­га­јич­ка бр­да, за­тим Ма­ли пе­сак, ода­кле се ви­ди ско­ро ком­плет­на Де­ли­блат­ска пе­шча­ра, во­жња би­ци­клом до Че­шког Се­ла или ше­та­ње кроз пли­ћа­ке Не­ре, је­ди­не пла­нин­ске ре­ке у Вој­во­ди­ни. 

Цар Тра­јан пр­во је ов­де на­пра­вио при­вре­ме­ни мост ко­ри­сте­ћи га­ли­је и спру­до­ве, а тек ка­сни­је из­гра­дио чу­ве­ни Тра­ја­нов мост

Три ре­ке и ка­нал ДТД су у кру­гу од де­се­так ки­ло­ме­та­ра, а вр­ло бли­зу је и нај­леп­ши на­ци­о­нал­ни парк Ру­му­ни­је, „Ка­њон Не­ре”, до ко­јег се одав­де та­ко­ђе мо­же сти­ћи и би­ци­клом. 

Од­мах пре­ко ру­мун­ске гра­ни­це, ко­ја је на де­сет ки­ло­ме­та­ра, јесу и срп­ска се­ла ко­ја су оста­ла у Ру­му­ни­ји: Со­ко­ло­вац, Ле­ско­ви­ца, Зла­ти­ца, као и три сред­њове­ков­на срп­ска ма­на­сти­ра – Ку­сић, Зла­ти­ца и Ба­зи­јаш, за ко­ји се ве­ру­је да га је осно­вао Све­ти Са­ва или ње­го­ви мо­на­си, на­бра­ја Ми­лан Бе­ло­ба­бић са­мо део оно­га што овај крај ну­ди.

Бе­ла Цр­ква је по­зна­та и по ру­ском на­сле­ђу јер је на­кон Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је у Ру­си­ји у ово ба­нат­ско ме­сто сти­гло око две хи­ља­де Ру­са – ком­плет­ни ка­де­т­ски кор­пу­си са офи­ци­ри­ма, пре­да­ва­чи­ма и њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма.

200 милиона евра вредност радова

Они су ов­де осно­ва­ли шко­лу за ка­де­те, али по­сто­ја­ла је и жен­ска шко­ла и оста­ци тог објек­та још по­сто­је, док је по­ро­ди­ца Ка­сте­ља­нов (на­след­ни­ци ру­ских офи­ци­ра) осно­ва­ла и не­ку вр­сту му­зе­ја где се и да­нас чу­ва­ју фо­то­гра­фи­је, до­ку­мен­та­ци­ја и ра­зни пред­ме­ти ко­ји су ве­за­ни за не­ка­да­шњу ру­ску ка­дет­ску шко­лу. 

Све то по­се­ти­о­ци Бе­ле Цр­кве мо­гу да ви­де и од Ка­сте­ља­но­вих да чу­ју још без­број за­ни­мљи­вих при­ча из тог вре­ме­на. Ин­те­ре­сан­тан је по­да­так и да је на гро­бљу у Бе­лој Цр­кви са­хра­ње­но се­дам ру­ских ге­не­ра­ла, при­ча Ми­лан Бе­ло­ба­бић.

Пр­ва пру­га у овом де­лу Евро­пе из­гра­ђе­на је 1856. го­ди­не за пре­воз угља из ру­мун­ских пла­ни­на, а за по­тре­бе па­ро­бро­да ко­ји су пло­ви­ли из Бу­дим­пе­ште ка Цр­ном Мо­ру. Они су пло­ве­ћи Ду­на­вом, до­пу­ња­ва­ли за­ли­хе угља упра­во у бли­зи­ни Бе­ле Цр­кве, у не­ка­да­шњој Ду­нав­ској лу­ци Ба­зи­јаш у Ру­му­ни­ји.

Пре­ма по­да­ци­ма ко­ји се мо­гу про­на­ћи пре из­град­ње ове пру­ге, кроз Бе­лу Цр­кву је сва­ког да­на про­ла­зи­ло на сто­ти­не коњ­ских за­пре­га ко­је су ву­кле угаљ за па­ро­бро­де, па је два­де­се­так го­ди­на на­кон из­град­ње пр­ве пру­ге у све­ту и ов­де из­гра­ђе­на. 

Нажа­лост, са ру­мун­ске стра­не пру­га ви­ше не по­сто­ји, а ни са на­ше ви­ше ни­је у функ­ци­ји. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на смо по­кре­ну­ли иде­ју да се она об­но­ви и пре­тво­ри у ту­ри­стич­ку атрак­ци­ју јер на ре­ла­тив­но крат­кој ре­ла­ци­ји про­ла­зи кроз де­се­так ту­не­ла и се­дам ви­ја­дук­та, али то је све оста­ло са­мо у фа­зи иде­је, на­во­ди Бе­ло­ба­бић.

Он као ве­о­ма ин­те­ре­сант­ну ис­ти­че и ком­плет­ну оба­лу Ду­на­ва у овом кра­ју ко­ју на­зи­ва ка­пи­јом исто­ри­је. Ов­де је Ду­нав ши­рок и пли­так и од­у­век се на овом ме­сту пре­ла­зио. 

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, до­бар део ту­ри­ста же­ли да, осим ку­па­ња на је­зе­ри­ма, чу­је за­ни­мљи­ве при­че и ви­ди шта је од све­га то­га оста­ло.

Ту ле­жи на­ша при­ли­ка не са­мо да про­ду­жи­мо бо­ра­вак го­сти­ју, не­го да про­ду­жи­мо и се­зо­ну ко­ја се са­да углав­ном сво­ди на јул и ав­густ, што на ду­же ста­зе ни­је одр­жи­ва ту­ри­стич­ка по­ну­да, а при том у кру­гу од 150 ки­ло­ме­та­ра има­мо по­тен­ци­јал­но тр­жи­ште од око 2,7 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка. 

Да би га ис­ко­ри­сти­ли ка­ко тре­ба, и ло­кал­ни уго­сти­те­љи и вла­сни­ци сме­штај­них ка­па­ци­те­та тре­ба да раз­ми­шља­ју о про­ши­ре­њу сво­је по­ну­де та­ко што ће бо­ље ис­ко­ри­сти­ти при­род­не и исто­риј­ске пред­но­сти овог под­руч­ја, сма­тра Бе­ло­ба­бић.