ПРИЧА ЈЕДНОГ ПОВРАТНИКА Стефану родитељи говорили да се, ако се укаже шанса, врати у Србију НАЈТЕЖЕ САВЛАДАО ОВДАШЊУ БИРОКРАТИЈУ

Искуство дели Стефан Богдановић из Смедерева, повратник из Италије, који је након школовања одлучио да се врати у Србију. 

„Признајем, није било лако“, каже Стефан, „али данас, после скоро десет година у Србији, не бих желео да поново одем.“ У малом италијанском селу, његова породица била је једина српска породица, и на почетку нису били лепо виђени због тога што су странци. Људи су говорили разне ствари, али Стефан данас са поносом пролази тим местом, показујући да радом и трудом нису оно што су мислили о њима. Никада није осећао стид што је Србин, напротив, увек је бранио свој идентитет. 

Сећа се часа историје у осмом разреду, када је учитељица говорила да је највећи сукоб двадесетог века почео зато што је Србин убио аустроугарског племића. „Као да смо ми Срби криви за све те жртве и разарања“, каже Стефан. „Стидљиво сам дигао руку и објаснио оно што ми је отац већ причао о правим узроцима сукоба.“ На крају се учитељица захвалила, а тај тренутак учинио га је поносним јер је бранио своје идеале, иако је у књизи писало другачије.

Родитељи су му одувек говорили да, ако се укаже шанса, треба да се врати у Србију. Стефан објашњава да се 2015. та шанса појавила, и одлучио је да остане у Београду и упише факултет, док су се родитељи и сестре вратили за Италију. Иако је почетак био изазован, брзо је пронашао пријатеље, са којима се и дан данас виђа и посећује. Највећа препрека била му је сналажење у бирократији, али је у тим тренуцима осетио колико људи желе да помогну када виде некога у невољи. Ова искуства показала су му колико је важна заједница и подршка пријатеља у новој средини. 

Касније му се придружила девојка из Чешке, која је данас његова супруга, са којом има сина и ћерку. Упоређујући живот у Италији и Србији, Стефан признаје да су плате у Италији веће, али да су и трошкови живота готово дупло већи него у Србији, па ниједан новац не би могао да га натера да напусти домовину. Жели да његова деца одрастају у здравој средини, где се негују породица, пријатељство и праве вредности. 

Ипак, Стефан признаје да повратак није донео само личне победе. Једини прави пораз доживео је на професионалном плану. Почео је да пише вести на италијанском језику за једну страну фирму, али посао од куће убрзо је постао монотон. Пратили су разне канале и изјаве, али без конкретних теренских задатака. Када је предложио да интервјуише неког из италијанске заједнице у Србији, наишао је на одбијање, јер руководство није желело да открије да новинари раде из Србије. „Осећао сам се бедно“, каже Стефан. „Посао је можда био добар, али како остати тамо где послодавац не цени пре свега своје људе, и то на националној основи?“ Убрзо је напустио тај посао и пронашао нову прилику у компанији која послује у оквиру онлајн gaming индустрије за италијанско тржиште. 

То искуство га је, каже, додатно учврстило у одлуци да остане у Србији. Верује да човек не сме да изгуби осећај достојанства и припадности, ма колико финансијска сигурност деловала примамљиво. „Колико год западне земље мислиле да смо заостали, некадашњи источни блок је и даље ментално здрав, док запад трули“, закључује Стефан.

(Srpskiugao.rs)