Радикализација и милитаризација факултета

Политизација и забрана слободе изражавања на академској установи су без преседана јер она управо служи да би људи слободно разменили своје идеје и виђење света, а бављење политиком на факултету је строго забрањено. Све ово су нарушили студенти блокадери који су заправо радикализовани годинама, а ове године и милитаризовани у војнике који су били спремни да запале људе и просторије политичке опције коју не воле. Мада, у Србији се користи један термин који обухвата оба термина, а то је талибанизација.

Талибанизација је термин који се користи у српском речнику, мада није јасно дефинисан. Користи се као објашњење да је нешто отишло у радикалну и милитантну страну.

Талибани блокадери

Реч „талибан” потиче из паштунског језика, где „طالبان” (ṭāлибāн) значи „ученици” или „студенти”. Ово је множина арапске речи „ṭāлиб” (طالب), која означава „ученика” или „онога који тражи знање”.

Исто тако, назив „Талибан” односи се на исламски милитантни покрет који је настао у Авганистану средином 1990-их, а његови чланови су углавном били студенти исламских школа (мадрасах).

Како „талибан” значи нешто лепо, у исто време се односи и на нешто јако лоше. Талибани су у основи студенти који проучавају веру ислам – практично, студирају ислам. Ово не значи ништа лоше, али једна група тих студената се одметнула и кренула путем тероризма, у име религије, те је тако термин „талибан” добио нову конотацију у западном свету, која означава нешто лоше.

У западном свету се појавила другачија интерпретација термина „талибан”, јер је Америка тада била у сукобу с њима, будући да се Ал-Каида налазила на њиховој територији. Американци нису признали власт Талибана, али су тражили од њих да испоруче Осаму Бин Ладена. Пошто га нису испоручили, САД су извршиле ракетне нападе – операција Инфините Reach – на Ал-Каидине кампове у Авганистану августа 1998. године. Односи САД и Талибана постају све лошији, а Авганистан постаје сигурна зона за глобалне терористичке операције.

Пошто су западни медији преносили термин „Талибан” када су извештавали о тероризму или терористичким камповима, људи су научили да, када чују реч „талибан”, чују и реч „тероризам”.

Као што можемо видети, Талибани су такође били студенти; исто су заузели одређену територију на којој су завели сопствена правила; исто заговарају радикалну идеологију; исто малтретирају људе који мисле другачије од њих. Дакле, имате студенте који су нормални, и они су већина, али имате и радикалну мањину студената који се понашају као екстремисти – Талибани.

Корен политичког активизма на академском простору вуче још од америчког рата у Вијетнаму и начина на који су студенти тада реаговали.

Студентски покрет против рата у Вијетнаму

Ово је први масовни покрет који је укључивао студенте у политику на кампусу. Почело је дискусијама које су назване teach-in на Универзитету у Мичигену, 24. марта 1965. године, и те дискусије су укључивале целу академску заједницу, студенте и професоре, и трајале су целу ноћ, док је број учесника био 3000. Нешто слично овоме се сада назива пленум. После тога се покрет проширио на остале кампусе и 17. априла 1965. године одржан је протест у Вашингтону са 25.000 учесника. Паралелно са овим покретом, настао је и хипи покрет у Америци. Како су се оба покрета борила против рата и доминантно су млади били у њима – тако постоји веза између та два покрета.

У том тренутку почеле су да се развијају антиратне вредности – зато смо могли видети феминизиране мушкарце, причу о љубави (где је ЛГБТ идеологија добила простор за развој кроз сексуалну револуцију) и младе људе као носиоце промена. Морамо напоменути да су млади мушкарци били студенти, али и потенцијални војници у рату.

Како су овакве дебате пожељне у друштву, поготово на академском нивоу, добро је да су постојале – али оно што је проистекло из њих довело је до талибанизације академског простора.

Из овог студентског покрета, или покрета младих, настао је правац антисистемске борбе. Овде треба употребити широко схватање антисистемске борбе, или можемо рећи – контрирања већ постојећем систему. Тако је у Америци, у том временском периоду, антисистемски протест представљао: социјализам, права црнаца, женска права, сексуалну револуцију и ЛГБТ права. Касније су додати заштита животне средине и питање Палестине.

После су овај модел почели да преузимају и студенти других факултета на Западу, те је зато модел сличан – јер је преузет. Овај модел се временом развијао у Америци, па су многе ствари промењене од тада, док су у другим земљама модели прилагођени њиховој политици.

Утицај на Србију

Зато можемо видети да су припадници таквих организација преузели вођство на нашим факултетима – јер су у великој мери добијали средства од таквих организација са Запада. Ово је довело до дисбаланса у студентским организацијама, али и код професора, јер су једино припадници тих група могли да добију финансирање пројеката – због непотизма и корупције.

После дугог низа година доминације једне стране, дошло је до тога да огромна већина професора и студената у студентским организацијама (не свих студената) припада тој страни.

Повезивања са страним факултетима делују лепо, али ако загребете дубље, видећете чисту корупцију и непотизам. Да бисте добили било какав пројекат, грант, стипендију или нешто друго – неко је то морао да вам одобри. Тај неко доноси одлуку на основу свих ваших одлика (заправо препорука других), и очигледно је да ће гурати „своје” људе и људе који имају иста уверења – ово је најважнији разлог због чега је неко добио паре из ЕУ.

После дугог времена постало је јасно да никада нећете добити финансирање ако не подржавате ову идеологију. Зато имамо другу страну која није имала никакве финансије и, сходно томе, није могла ништа да уради. Овај огроман дисбаланс довео је до тога да, ако прихватите ове идеологије, почну да вам цветају руже и добијете средства да организујете разне активности – где ћете привући још више људи у свој покрет. Екстремизација је дошла када су видели да они све контролишу и да више нико не може да их заустави – у том тренутку су постали Талибани који су одлучили да противзаконито блокирају факултете.

Талибанизација факултета

Талибанизација факултета већ дуго траје и екстремне идеологије су добиле упориште на факултетима – зато смо и добили блокаде факултета.

Овакве идеологије морале су јако дуго да се развијају да би дошле у стадијум у којем су сада у Србији. Није то новост – и у свету видимо пораст активизма на факултетима. Под тим порастом видимо само теме које су везане за феминизам, ЛГБТ права, еколошке теме, социјализам – комунизам – марксизам, па чак и антисистемске и анархистичке идеологије. Ово су изузетно левичарске теме, поготово што је то крило на факултету најекстремније.

Факултет, као место либералних вредности, слободног размишљања и креативности, па самим тим и уникатности, увек је био место које је привлачило људе слободног духа. Сада можемо видети да су ти факултети места где не постоји слобода говора или слобода кретања – под утицајем екстремних левичарских идеологија.

Ово се дешава и у Европи, Америци – па чак и на Кембриџу или Харварду где имамо камп који су поставили студенти у дворишту факултета и инциденте где су физички нападани студенти који су изразили другачије мишљење. На крају је смењена деканка Харварда, а када је Трамп дошао на власт, показао је Харварду да не може да буде расадник екстремне идеологије и искористио све мере које има на располагању да сузбије екстремне идеологије.

Да, тренутно је рат између Трампа и Харварда око екстремне политике на кампусу – дакле нисмо једини. Ово је проблем и на осталим западним универзитетима, а као ни тамо – тако ни у Србији нема места радикалним идеологијама на факултетима и нарушавању права других студената.

Штета нанета блокадама

Штета која је нанета се мери на разне начине од штете за појединца до штете за државу. Број студената је 208 хиљада на државним факултетима, високим школама струковних студија и академијама од тога 175 хиљада на универзитету и 33 хиљаде на вишој и академији. Мање више све државне установе су блокиране, па можемо рећи да је око 200 хиљада студената било блокирано.

Штете за појединца 

Сваки студент се суочио са катастрофалном академском годином и квалитетом наставе. Постоји сумња да неки факултети нису ни испунили своје обавезе, али ће на папиру написати да су испунили све обавезе, други факултети ће само формално завршити годину без обзира на квалитет услуге који су пружили, те се поставља питање да ли је студентима таква услуга и потребна, поготово када постоји алтернатива у виду вештачке интелигенције.

Када неког онемогућавате да студира онда он сваки месец губи потенцијалну зараду, сваки продужен месец студирања то лице кошта месечне плате – па колико месеци блокаде толико и плата је студент изгубио. Просечна бруто плата у Србији је 150.646 динара, сходно томе сваки студент је губио толико сваког месеца блокаде.

Штета за државу

Штета за државу огледа се кроз четири начина:

1. Губитак приноса од имовине 

Универзитет у Новом Саду 260 хиљада метара квадратних 42 хиљада студената или у просеку 6,2 м2 по студенте. Ово је у складу са правилником о стандардима за почетну акредитацију високошколских установа и студијских програма који у стандард 9 наводи да је високошколска мора да обезбеди најмање 4м2 по студенту и 5м2 за поље уметности. Сходно томе можемо узети да је просек у Србији да факултет обезбеђује простор од 6м2 по студенту.

Локације државних универзитета су углавном најскупље локације у граду у којем се налазе и може проценити тржишну вредност изнајмљивања 1м2 на тим локацијама. У табели су дате вредности за изнајмљивање по м2.

Дакле, процена је да изнајмљивање објеката које користе државни универзитети у Србији вреде од 10 до 15 милиона евра месечно или од 120 до 180 милиона евра годишње.

2. Давање из државне касе за високо образовање

Овде ћемо се позвати на процену председника Србије Александра Вучића који је рекао следеће: да држава за универзитете даје 54,8 милијарди динара(468 милиона евра) и да сваке године издваја више од 4000 евра за сваког студента на буџету којих је, како је рекао, близу 100.000 и истакао да факултети највећим делом живе од тог новца и да су зато сада забринути.

3. Пад БДП и пад прихода од пореза и доприноса

Блокаде су имале огроман утицај на БДП самим тим на порезе и доприносе.

БДП је акроним за Бруто Друштвени Производ и означава све што је произведено у држави током једне године. Логика иза БДП-а је проста, што више руку ради више се производи, зато ћемо видети да постоји корелација између величине БДП-а неке земље и броја становника, мада постоје и други фактори који утичу на БДП. За наш проблем можемо лако да уочимо да сваки студент који продужи студирање због блокаде и не уђе на тржиште рада представља директан губитак за државу. Када би тај студент радио он би примио просечну плату у износу од 150.646 динара или 1287 евра месечно и тиме повећао БДП за тај износ. Када то преведемо у макро приказ онда имамо следеће:

Месечни пад БДП

208.000 студента X 1287 евра/месечно = 267.696.000

С обзиром да имамо месечни пад БДП-а од 267 милиона евра, лако можемо видети да је за 10 месеци блокада БДП умањен за 2,67 милијарди евра.Ово не укључује пад БДП од више пропалих покушаја генералног штрајка, преко 20 хиљада блокада улица и негативног утицаја на директне стране инвестиције јер су инвеститори паузирали са инвестицијама све док се немири не заврше.

4. Повећани расходи за сектор безбедности

Овде ћемо се позвати на изјаву председника Србије који је навео да су додатни расходи према полицијским службеницима у виду дневница износили 50 милиона евра без накнада за повреду на раду.

Кога је заправо талибанизам оштетио?

Веома важно питање је када покушај обојене револуције пропадне и када дође време одговорности – ко је одговоран и ко је оштећен?

Одговоран је онај ко је годинама, деценијама, вршио индоктринацију студената и радикализовао њихове идеје и понашање, све до нивоа до којег су милитаризовали појединце који су били спремни да чине кривична дела – од повреде слободе кретања, принуде, злостављања и мучења, уништења туђе имовине, па све до покушаја убиства. Ово нису урадили обични студенти већ студенти који су годинама ишли по камповима и тренинзима НВО-а финансираног из иностранства. Ово се не дешава преко ноћи.

А ко је оштећен у овој пропалој обојеној револуцији?

Многи, али као и увек највише испаштају они најрањивији који не могу сами да се изборе – а то су најмлађи и најстарији. Само да ставимо на папир коме смо могли да преусмеримо паре које смо изгубили током блокаде, а помињу се цифре од 50, 150 и 460 милиона, као и цифра од 2,6 милијарди евра. Коме ови износи живот значе?

Деци која се лече порукама тај би новац живот значио. У просеку је потребно око 100 хиљада евра по оболелом, који покушавају да преко Фондације Буди хуман сакупе новац за лечење. Тренутно на сајту има 678 деце и 521 одрасли којима је потребна помоћ, а за лечење 1200 особа је потребно око 120 милиона евра, али је део већ сакупљен, тако да је неопходан износ мањи од овог и мањи него процена колико је изгубљено новца због окупације зграда факултета. Простор факултета свакако није коришћен, а да је био изнајмљен сада бисмо већ могли да спасемо 1200 живота само на основу тога. А колико још људи је могло да има бољи живот за остале цифре које се спомињу? Колико бака и дека са најнижим примањима нису добили планирано повећање пензије и од тога купили чоколаду унуцима? Колико запослених у државној управи неће добити планирано повећање плате јер је неко блокирао државу?

Ко ће свим овим људима надокнадити оно што су изгубили због блокада? Коме су крваве руке са 1200 живота који би били спасени да блокадери нису рушили Србију?

 Аутор: Јован Бабић, студент