ОДАКЛЕ НОВЦИ МОЈИ СИНОВЦИ? Студентима за успешно бављење политиком треба 10 милиона евра годишње

Десио се очекивани обрт на српској политичкој сцени. Студенти месецима отворено раде у интересу власти. https://www.dnevnik.rs/vesti/politika/rezon-elita-ulozi-mase-2025-05-18. Инсистирањем на захтеву да се распишу ванредни избори, они Вучићу помажу да елегантно разреши друштвену кризу која траје од 1. новембра 2024. Та помоћ је двострука. Прво, потврђују да је СНС од првог дана био у праву, тврдећи да су протести политички мотивисани. Да иза њих не стоји никаква емпатија. И друго, избори ће омогућити СНС-у да у случају победе каже - тражили сте - добили сте. https://www.dnevnik.rs/vesti/politika/rezon-studenti-glavna-opasnost-po-opoziciju-2025-01-19.

Постојао је, а вероватно jош увек постoји један мали број изузетно наивних и још мањи број ужасно острашћених људи који верују у спонтану природу студентских протеста. Први у своју заблуду верују из емпатије према младости. Други, из мржње према Вучићу. 

Занемарићемо чињеницу да је без финансијске подршке било немогуће месецима у блокади држати више од 200 факултета. Организовати више од 20.000 блокада. Путовати од места до места. Штампати плакате. Флајере. Транспаренте. Набавити на стотине кревета. Постељина. Иако из књига Вилијама Монтгомерија и Марка Палмера, бивших америчких амабсадора знамо да су протести Отпора и ДОС-а финансирани из западних извора, прихватићемо студентско објашњење да су биле у питању донације њима наклоњених људи. 

Међутим, магла о спонтаности побуне могла је да се "пумпа" све до испостављања захтева да се распишу избори. Да би се на изборима учествовало, није довољна жеља. Потребан је рад на терену. Јер студенти против себе немају било какву, него најјачу и најорганизованију политичку организацију у Србији, са више од 750.000 регистрованих чланова, који плаћају годишњу чланарину.

СНС и Милош Вучевић могу да се похвале да су једина партија на свету која је готово неоштећена изашла из изузетно организоване обојене револуције. Ниједан члан им није отишао. Имали су локалне изборе у две општине, и у обе су победили. Сасвим је извесно да ће победити и у Мионици, Неготину и Сечњу. Студенти могу рећи да је у локалу кампању могуће водити с минимланим ресурсима. Али, парламентарни избори су нешто сасвим друго. Ту се крије кључни доказ о политичкој, а не емпатијској природи протеста.

Према подацима Републичког завода за статистику у Србији има 6.158 насеља. За успешно вођење политике студентима би било неопходно да имају одбор макар у сваком од 174 града и општине. За одбор је потребан пословни простор. У приземљу, да је лако доступан грађанима. Од минималних 25 квадрата за које треба платити закуп. Ако би плаћали само 200 евра, у просеку, месечно би им требало 34.800 евра. Односно 417.600 евра годишње. 

Али, да би се водила успешна политикапотребан је одбор у сваком насељу. То значи да би морали да оснују месне организације у свих 6.158 насеља. Чак и под претпоставком да би могли да нађу просторе за 100 евра, износ је огроман. То је 615.800 евра месечно. Односно, 7.389.600 евра годишње. Али, трошковима није крај. За локале треба плаћати струју, воду, грејање. То је минимум још 50 евра месечно. За 12 месеци, то је још 3.694.800 евра. Без новца за кампању. И сад, сасвим је логично питање, које би могли да поставе џангризави, наклоњени, и ненаклоњени бирачи - одакле новци моји синовци?

Навео сам минималан скуп чињеница које објашњавају зашто политика није и не може бити успутно занимање. То је озбиљан посао. И не може зависити од ничије добре воље. Политика тражи војничку дисциплину и посвећеност. Нема изговора о болести, важнијим и пречим обавезама. Сваког дана у сваком тренутку треба да се буде вољан и оран да идеш на терен. Причаш са грађанима. Истрпиш да ти залупе врата. Да те отерају тамо одакле си дошао. И да поново дођеш сутрадан. И прекосутра. И све док та врата не остану отворена. Док човек не прихвати да разговара са тобом. Да ти каже зашто те тера тамо одакле си дошао. Само тако можеш да разумеш шта треба да урадиш за њега, а да промениш код себе. Обични грађани свесни су да је јако тешко да дођу до удела у привилегијама. Али желе да имају мира. Да их нико не вређа. И не онемогућава их да зараде за своју егзистенцију. Свака битка је целина у којој се остварују мале победе, да би се постигао укупни успех. 

То је истина о успешној политици. Све остало су заблуде и бајке за необавештене. И зато, ко год буде заступао тезу да се избори добијају на лепоту и шарм, без програма и новца, на дан избора доживеће огромно разочарање. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу