МОЖЕТЕ ЛИ ОСТВАРИТИ ПЕНЗИЈУ АКО ИМАТЕ ДУГ ЗА ДОПРИНОСЕ Ево како су се правила мењала и шта данас важи

Због тога се осигураници питају да ли неко може да користи пензију ако није уплатио све што дугује? Одговор на ово питање се у Србији више пута мењао, а са њим и положај осигураника и пензионера.
У почетку је закон био врло строг. Ако је осигураник био дужан да сам уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, али то није учинио, пензија му се није исплаћивала. То је значило да је осигураник могао да добије решење о оствареном праву, па чак и обрачунат износ пензије, али без практичне, стварне користи – решење би било само „мртво слово на папиру”. Исплата је почињала тек пошто се дуг у целости намири.

Посебно строго ова одредба примењивана је код пољопривредника и самосталних делатности. Запослени нису могли да дугују за време формалног радног односа, али су често остајали дужни за периоде добровољног или уговорног осигурања, или у случају утврђивања стажа за период рада проведен у иностранству. Ту је закон био нешто блажи, јер је ионако осигураник био тај који је тражио да му се тај период призна у стаж. Формално, и осигурање по овом основу постало је обавезно пошто се по захтеву утврди својство осигураника. Ипак, тај захтев је оно што
овакве периоде разликује од стварно обавезних који се утврђују и без икаквог захтева јер тако налажу законски прописи.

Ту негде вероватно и лежи разлог за блажи став према овим осигураницима, јер да нису сами поднели захтев да им се утврди период осигурања, дуг не би ни постојао. Положај дужника промењен је 2006. године. Тада је уведено правило да се пензија ипак може користити, али уз обуставу једне трећине месечног износа. Иако звучи као велико оптерећење, за пензионере је то било огромно побољшање – две трећине пензије ипак је пуно боље него ништа. На овај начин омогућено је да пензионер бар делимично ужива у праву које је стекао, док дуг постепено отплаћује кроз обуставу дела пензије, пише Глас осигураника.

Међутим, овај систем је имао и озбиљне мане. Највећи проблем у почетку био је редослед намирења дуга. Према Закону о пореском поступку и пореској администрацији, приоритет је у појединим периодима имала наплата камате, док је главница дуга чекала. Једна трећина пензије која се одбијала често није била довољна да покрије чак ни камату. То је значило да неки пензионери никада не би отплатили дуг, па самим тим ни добили пуну пензију. Осим тога, јављале су се и недоследности у примени – различити су били начини обрачуна дуга ако га је утврдила Пореска управа у односу на случајеве када је то радио Фонд ПИО. Обично је обрачун Фонда ПИО био повољнији за осигуранике јер се камата рачунала тек од обрачуна, а не као код Пореске управе – од дана истека рока за редовну уплату доприноса.

Када дуг наплаћује Фонд ПИО

Због ових проблема закон је поново мењан. Од 30. септембра 2018. године укинута је обустава једне трећине пензије. Од тада важи правило: пензија се исплаћује сразмерно уплаћеним доприносима. Другим речима, дуг за доприносе више се не намирује од пензије, већ обавеза наплате остаје на државним институцијама које су за то надлежне – пре свега на Пореској управи. Фонд ПИО дуг наплаћује само у изузетним случајевима.

Фонд је надлежан за наплату дужног доприноса ако је својство осигураника утврђено његовим решењем. Пример оваквих случајева су осигураници по основу уговора о спровођењу осигурања самосталних професионалних делатности – музичари, новинари, спортисти, преводиоци и слично. У таквим случајеима Фонд проверава колико је плаћено и колико се дугује. Ако је обавеза настала раније, рачуна се и законска камата. Ако се својство тек утврђује, допринос се обрачунава према важећој најнижој основици и стопи доприноса. То омогућава да се дуг намири без камате, чак и ако се односи на прошле периоде.
Занимљиво је и да је 2018. промењено и правило о добровољном осигурању (премапознатом члану 15 Закона оПИО). Ако постоји дуг старији одшест месеци, утврђује се престанак осигурања са даном до когсу доприноси плаћени. То значида дуг формално нестаје, алитакође нестаје и могућност да сенакнадно уплати стаж по овом основу, чак и ако је неопходанза испуњење услова за пензију. Осигураници којима се оводесило немају други избор негода поново поднесу захтев заукључење у обавезно осигурање по члану 15, Закона и уплатедоприносе за период који им запензију недостаје. Наравно, ово важи ако у међувремену нису стекли својство осигураника по основу рада или самосталне делатности.

Уверење Пореске управе

За осигуранике из категорија самосталне делатности или пољопривреде, надлежност за наплату доприноса је на Пореској управи. Ако Фонд приликом одлучивања о пензији утврди да Пореска управа није на време спровела поступак, он је о томе обавештава како би се спровео одговарајући поступак.

Да би се избегло одуговлачење, доноси се привремено решење, пензионер не мора да чека да се обрачун дуга заврши. Изузетак је када неплаћени период представља услов за пензију. Тада Пореска управа мора најпре да наплати допринос, и то за минимум стажа који недостаје. У тим ситуацијама најбоље је да сам подносилац захтева контактира Пореску управу како би поступак био бржи. Када је дуг намирен, Пореска управа издаје уверење, а период стажа се урачунава. Наплата се увек врши на најнижу основицу која важи у време обрачуна, али се у уверењу наводи она основица која је важила у периоду рада – и управо се та основица користи за обрачун висине пензије. Дакле, ако неки период није урачунат у стаж због дуга доноси се привремено решење.

Када осигураник плати доприносе и то докаже уверењем, Фонд доноси ново решење. Пензија се тада поново израчунава, уз урачунавање и тог периода стажа, па износ може да порасте. Нема дилеме, измене законских прописа у претходним деценијама побољшале су положај пензионера. Обавеза уплате доприноса свакако не застарева и мора да се испуни, али исплата пензије сразмерно трајању стажа за који су доприноси плаћени је свакако правичнија и обезбеђује минимум сигурности за сваког пензионера.

Каматица.рс