СРПСКИ БОГАТАШИ - НЕДОДИРЉИВА ЕЛИТА Ево колико је новца зарадио најбогатији биснисмен, милијарде су у питању!

Таква слика би му била још аутентичнија када би видео и луксузне и скупе некретнине, које су постале симбол неких градова. Ипак, подаци би му показали сву несразмеру визуелног и стварног, односно званичног броја богаташа по годишњем порезу на доходак, по којима такав статус ужива само један одсто становништва, пише НИН.

Да ли ће се тај проценат увећати у 2024. години, показаће нови подаци Пореске управе након обраде, јер је рок за пријављивање овог намета истекао 15. маја. Питање је и колико грађана Србије уопште зна да овај порез постоји и да га плаћају сви они чија примања премаше одређени лимит. За 2023. годину, он је био 4.269.564 динара, а за 2024. износи 4.874.508 динара. Свако ко је на годишњем нивоу остварио приходе преко утврђеног лимита, а не пријави се сам Пореској управи, ризикује брзо добијање прекршајне пријаве од стране порезника, а која са собом носи и солидно високе казне.

У Србији само 1,26 одсто запослених плаћа годишњи порез на доходак грађана, што је тек сваки осамдесети запослени. Ова рачуница изведена је на бази података Републичког завода за статистику о броју запослених. Ако применимо ширу дефиницију запослености из Анкете о радној снази, тај проценат пада на свега 1,03 одсто.

Притом, географска дистрибуција обвезника пореза на доходак грађана може, уз друге показатеље, указивати и на озбиљну неравномерност у економском развоју Србије.

Индекс концентрације “српских милионера”, односно однос удела у броју обвезника наспрам удела у популацији, показује да Београд има приближно 3,2 пута већу заступљеност богатијих грађана него што би одговарало његовом уделу у становништву. Нови Сад има сличан индекс од приближно 3,0, док остатак Србије има индекс мањи од 0,3. У поређењу с подацима из 2015. године, када је Београд имао 70% обвезника, последњи доступни подаци указују на благи пад концентрације особа са високим примањима у наведена два центра, али је она и даље изразито висока.

Оно што је можда најалармантнији податак везано за плаћање овог намета тиче се родне структуре. Годинама међу грађанима са највишим примањима у Србији доминирају мушкарци. Родни јаз, мерен односом броја мушких наспрам женских обвезника, повећао се, што је могуће закључити из горње табеле, више од четири пута у последњих десетак година. Ово екстремно погоршање директно противречи глобалним трендовима ка већој родној равноправности у високим приходним категоријама. Оваква неравнотежа показује да Србија има озбиљан проблем са родном неједнакошћу у највишим доходовним категоријама и да “стаклени плафон” за жене изгледа није само метафора, већ сурова реалност српског тржишта рада.

Те метафоре нема када се анализирају занимања обвезника годишњег пореза на доходак, јер је структура привилегованих професија стабилна. Менаџери, директори, економисти, правници, инжењери, лекари и банкари континуирано доминирају на листи најбоље плаћених. Ова стабилност професионалне структуре кроз време указује на системску предност одређених каријерних путања које су често повезане са социоекономским статусом породице, приступом елитном образовању и социјалним капиталом.

Раст јаза

Оно што посебно забрињава је јаз у приходима запослених у Србији. Тај јаз се може наћи у рубрици “веровали или не” јер подаци указују на значајан пораст највиших пријављених прихода у Србији током претходне деценије у поређењу са просечним зарадама.

Највећи пријављени приход у 2023. години износио је чак 1,7 милијарди динара, што је 1.194 пута више од просечне плате. У односу на 2010. годину, када је највећи приход био 167 милиона, овај податак указује на десетоструко увећање, далеко изнад стопе инфлације или раста зарада.

Ако се овај тренд настави, како упозоравају стручњаци, до 2030. године бисмо могли имати појединце чији би годишњи приходи достигли и 10 милијарди динара, односно били једнаки збиру годишњих плата 2.000 просечно плаћених запослених.

Оваква концентрација богатства има и економске последице — већи део новца концентрисаног код најбогатијих троши се на луксузну робу, штеђи или улагања у секторе који не отварају нова радна места, као што су некретнине и финансијска тржишта. То значи мању агрегатну тражњу, спорији привредни раст и слабији ефекат богатства на ширу економију.

Истовремено, социјалне последице су све видљивије. Са растом неједнакости, опада социјално поверење, јачају поделе, а осећај заједништва слаби. Ограничава се економска мобилност, па деца из сиромашнијих породица све теже имају шансу да напредују. Формира се „зачарани круг“ у коме се социјалне разлике преносе на следеће генерације.

О томе говоре и светски економисти. Чувени Тома Пикети, приликом посете Србији, рекао је да се неједнакост код нас „види голим оком“, док Бранко Милановић, један од водећих светских стручњака за ову тему, истиче да је Србија међу најнеједнакијим друштвима у Европи. Према његовим речима, ситуација је „очигледно гора“ у Србији него у Словенији, а у истом рангу са неким од најсиромашнијих земаља региона.