Бенефит од истраживања увек постоји: некад није очигледан, некад је одложен, али нам се свака сума потрошена на то враћа вишеструко, додаје она. Али док наука мукотрпно покушава да дође до нових решења, нудећи дотле постојећа, неповерење људи нараста до парадоксалних размера, додаје Продановићева.
– Иза сваке медицинске маске стоје бројне симулације, иза сваке вакцине стоји гомила графикона и истраживања, али народ каже: нека, хвала – примећује она, помињући разне теорије завере којима се данас више верује, од повезивања 5Г антена са короном, до наводне намере Била Гејтса да нас чипује. – Шум у комуникацији додатно појачава инфодемија, односно велика количина информација и дезинформација, које често не можемо да разликујемо. Јавља се феномен ширења страха попут савршене олује. Страх од науке, болести и нових технологија стапају се у још већи страх за будућност и голи живот. То се дешава брже него што људи могу да предоче добре и корисне научне информације.
Сличан пример имали смо 1999. када је било помрачење Сунца, што је био њен разлог да почне толико причати о науци.– Цео свет је изашао да гледа, а код нас су улице биле пусте јер је било издато саопштење преко РТС-а да људи треба да седе у кућама, спусте ролетне и да овај феномен, веома редак али сасвим природан, пропусте. Не желећи да икад више видим такву ситуацију око себе, целим бићем посветила сам се популаризацији науке – објашњава.
Једно од решења које др Тијана Продановић нуди јесте развијање критичког размишљања као основе научног метода, што је у овом моменту важније него икада.
– Ток таквог начина размишљања је посматрање неког проблема, постављање питања како га решити, тражење свих информација о томе из извора који су нам доступни и доношење ваљаног закључка, који ће се с временом можда и променити. Када схватите да је то процес који доводи до корекције неког устаљеног мишљења, повратићете веру у науку – објашњава.
Водећи се приступом Стивена Хокинга, Ричарда Фајнмана, Нила де Граса Тајсона и Карла Сагана, сматра да се промена у комуникацији са општом популацијом мора десити и да је кључ успеха популаризација науке језиком који је свима разумљив.
– Да би једноставно објаснили само најбитније разултате и добробит од тога, они би изоставили све описе како се до неког сазнања дошло, све поновљене експерименте, мукотрпне поступке и напрезања до крајњих граница интелекта. Јер ако се нешто представља чисто научним терминима, обичним људима не само да то неће бити занимљиво него ће се и уплашити од тих силних неразумљивих појмова који замагљују праву функцију неког открића – тврди Продановићева.
Када бисмо престали да улажемо у науку, свет би одумро, тврди она. Вишак новца у буџету могао би се преусмерити у здравство, социјална питања, економски развој итд. Цивилизација и популација би притом расли, ресурси понестајали, али друштво не би имало нова решења у понуди. Налетело би се случајно на неко откриће, али не на фундаментално, као што је теорија релативности, која је нашла примену у свим сферама живота, а због које се данас, између осталог, можемо сналазити по граду помоћу Гугл мапе.
– У земљама које се, као наша, економски муче, нормално је поставити питање да ли је истраживање свемира, рецимо, скуп хоби. Где се ту крије корист за човечанство, зашто не улагати у лек за рак или неки други конкретан проблем? Не смемо заборавити да у покушајима да реши неки немогућ задатак наука дође до гомиле сазнања која нађу примену у свакодневном животу, па се ево данас у Топшопу нуде бројни производи произашли из Насине свемирске технологије. Вај-фај не би постојао да аустралијски астроном Yон Салиман и његове колеге нису смислили иновативне методе издвајања сигнала од позадинског шума и свих других радио-таласа из свемира, тражећи мини црне рупе према њиховој експлозији. Црне рупе, наравно, нису нашли, али када су касније покушали да успоставе бежичну комуникацију између рачунара у соби, технологија из претходног неуспешног покушаја помогла им је да филтрирају те радио-таласе, који су се одбијали од зидова. Сваки пренос камером уживо који направимо снима се помоћу ЧД чипова какве имамо у Хабл телескопу. Интернет пак настао је у Церну, где су научници великим акцелератором хтели да брже размењују резултате својих истраживања. Или, пејсмејкер, на пример, који данас спасава животе регулишући рад срца. На материјал од којег се прави научници из Насе набасали су случајно, желећи да направе суперавион на млазни погон – навела је неке од бројних примера практичне примене научних сазнања.
Слађана Милачић
