О златном признању, креативном процесу и месту ликовне културе у школству говорио је за „Дневник” њен аутор Јован Глигоријевић.
Какву сте визију имали када сте креирали награђени уџбеник и да ли сте задовољни резултатом?
Писање прве верзије, праве „школске”, било је мучно, а мој отац Љуба, историчар уметности, питао ме је да ли сам нормалан кад тако пишем за прваке. Тај рукопис сам бацио и покушао да направим нешто потпуно другачије. Смислено, помало блесаво и топло. Желео сам да што више добије атмосферу „Забавника” или књижица које су правили Радовић и Петричић кад сам ја био мали. Стога је обраћање читаоцу у првом лицу, крајње неформалним говором. Страховао сам да због тога неће проћи ни код уреднице ни код министарства, али испоставило се да су га сви, па и ове међународне комисије, прихватили. Веома сам задовољан како је све испало, а признање које смо добили у Франкфурту додатно прија.
На шта ће деца наићи када отворе његове корице?
Има доста маштања, вицкастих коментара и илустрација, мало мистерије, нешто техничких и безбедносних упутстава и више указивања него подучавања.
Како сте бирали репродукције уметничких дела за седмогодишњаке?
Највише има фотографија из свакодневног живота које јасно илуструју појмове предвиђене планом и програмом. На већини њих су приказана деца истог узраста или предмети и ситуације блиске деци. Поред фотографија, појмове илуструју и одговарајуће репродукције уметничких дела. То су махом дела модерне уметности, са начинима израде, темама и стиловима прилагођеним узрасту, а уз то свака од њих у себи садржи неку врсту ликовног охрабрења или позива на експеримент. Од најпознатијих уметника ту су Матис, Миро, Пикасо, Кандински, Дибифе, Дејвид Хокни, Карел Апел, Ван Гог… али и мање познати аутори чија дела одговарају условима. Од уметника с наших простора ту су Лазар Станојевић са једном траком стрипа и Сејо Чизмић с изузетно шармантним редимејд објектом.
Шта се све налази у кутији за додатни рад?
Картице на којима су исписани налози за задатке. Полеђина сваке од њих је самолепљиви део репродукције уметничког дела. Након што уради четири задатка из једне групе и позадине картица залепи на за то предвиђену подлогу, ученик добија као успомену репродукцију А-4 формата. Ово је, колико знам, оригинално решење и једини такав комплет на свету. Поред тога, ту су папири различитих формата, дебљина, квалитета и врста, затим картони разних облика који се могу уклапати један у други, салвете, сламчице за сок, чачкалице, запушачи од плуте, папири на којима треба нешто доцртати или досликати и разни други материјали потребни за реализацију задатака са картица.
Да ли се тиме, осим креативности, развија и фина моторика, која, чини се, недостаје данашњој деци?
Сами задаци подразумевају разне технике: цртање, сликање, вајање, разливање, спајање, опцртавање, пантомиму, игру светлом и друго. Наравно, развој моторике је један од предвиђених исхода у већини задатака. Ипак, избегавао сам да превише инсистирам на финој моторици сматрајући да се њој много пажње поклања у настави свих других предмета и да је слобода покрета важнији услов за развој ликовног израза. Јесу ли данашњи прваци трапавији него некадашњи, рекао бих да не знам. Претпостављам да се непрестано коришћење електронских справица и зурење у телевизор сигурно морају одразити на физичку спретност већине деце. Али није фер кривити само технологију. Многи родитељи амбициозно шаљу децу на спортске активности, очекујући врхунске резултате, а ретко коме пада на памет да у дневну рутину уведе основне вежбе обликовања или једноставне моторичке вежбе. Многа деца су и презаштићена. Имам утисак више него раније. Пре неки дан сам у парку чуо једну мајку која је, страхујући да јој се дете не повреди, вриснула: ,,Не трчи!” Таква реакција је раније била незамислива.
Допала ми се ваша дефиниција ликовне културе: да је она предмет за изучавање слободе, да свака грешка може бити претворена у квалитет, а свака случајност у узбудљиво изненађење. Колико је овај предмет важан у школи и да ли имате утисак да је маргинализован?
Сви остали предмети су, оправдано, затрпани ограничењима, правилима и дефиницијама које су непроменљиве. Ликовно је једина област у којој се све може окренути наопачке, баш као и већина ситуација у животу. Више него било која област утиче на развој критичког и дивергентног мишљења. Развија поетску страну личности. Нажалост, ликовна култура је често жртва фонда часова, количине градива из других предмета и наметнутог мишљења да од завршног испита на крају осмог разреда живот зависи. У оквиру тог испита, ликовне културе нема, као што је нема ни у већини средњих школа. Намерно или не, она јесте маргинализована у целом друштву. Пре скоро сто година Бранислав Нушић основао је Удружење пријатеља уметности ,,Цвијета Зузорић”, с циљем ,,да шири интерес за уметност и ствара услове за њен напредак и развитак у нашем народу”, а чланови су били најугледнији припадници друштва. И данас би нам добро дошао један Нушић.
С. Милачић
