Код нас, пак, девојке одувек певају да нема лепше песме од сватовца, те када саде цвеће, обавезно на најбоље место наместе – рузмарин. Јер, обрни-окрени, свадба је многима најзначајнији догађај у животу. То се показало и јесенас, јер су новине и телевизије пуне извештаја о дернецима славних младенаца (славних, пре свега, по родитељима) а видљиво је и „голим оком”, јер су друмови викендом били окићени сватовима. Садашње и некадашње свадбе су сличне. Али нису ни налик - што би казали шерети. Шта је исто: младенци су лепи, деверуше и заове покушавају да гардеробом и кретњама засене младу, сакрива се сиромаштво, а показује имућност расипањем новаца на музику и гардеробу, много се пије, а пуца обавезно. А шта је другачије: сватови су измештени из породичних кућа, „колективизирани” су, сви су једнаки јер се слави у изнајмљеним салама, јеловник је стандардизован, није “мензашки”, али није, пак, ни сватовски пошто је „куповни” а не лично спреман. Исто је, наравно, и даривање младенаца.
Краваљ је даривање младе, негде и младожење, нарочито у Бачкој и Банату, а неки краваљем зову само један игроказ, представу такорећи - приказивање поклона. Наиме, када се обаве све формалности око венчања, када се сватови примире за асталима у младожењиној кући, већ када се мало привате и одморе – посебно одабран и надарен лик представља дарове. То мора да буде цењен и поштован искуснији сват, упућен у односе званица, а нарочито у њихово имовно стање те и у – карактер. Наиме, од краваљ-мајстора се очекује да представљајући дарове помало представи и дародавце, да каже за неки поклон да би могао да буде и већи и скупљи с обзиром на то колико је дародавац зарадио те године на трговини коњима или продаји „оне две ливаде”. Задатак није нимало лак јер су сватови под гасом али углавном све прође само уз смех и пријатељско пецкање. Колико је краваљ важан показује и обичај да се кумовски поклон доноси посебно уз тамбураше, пуцање и певање, а оне жене које их приносе зову “дебеле куме”, засигурно спрам улоге какву имају.
Дарује се и у савременим сватовима, кумови су и сада у моди, али се поклони не представљају, обично су у коверти, малтене невидљиви. Не поклањају се више ћебади марке „амбасадор“, већ шушке (али не кукурузне љуштике) које ће грејати касније. Вероватно би дародавци сада и забранили краваљ, показивање поклона, јер су таква времена. Ако се и поклања нека ствар, а не новац, онда је то нешто мало а скупо, паметни телефони, прстење и други накит, ређе лап топ или телевизор.
Заједничко старим и новим сватовима (проверио ове јесени у Ветернику и Крушевцу, случајно) јесте играње кола, али тек као десети део целокупног „гузотреса” јер је диско–ђускање доминантно. Вероватно зато што је тренд да се у сватове зову углавном млади, осим ако се присуство оних старијих „не исплати”. Одсуство неких старих обичаја не мора увек да смета, али сватови у изнајмљеним салама губе личну ноту, сви су једнаки, па ваљда због тога и нема више појединачних „подвига” и истицања. Подвикивања, рецимо. А оно је било увек најатрактивније јер нема добрих сватова без понеке деверуше, а нарочито свекрве која није свима показала вриштањем своју радост и понос.
Коначно, ни у једним сватовима нисам чуо ону чувену: “Ја, заова, па нека! О н а ми је од плека! (Даље се не сме штампати).
Павле Малешев
