Оне слике „матураната”, како су их звали ручни слагачи док су преламали стране. Спортске и огласне једне поред других. Тада сам чуо да су „матуранти” они „који ће сутра умрети” (ми који смо правили новине мислили смо да све знамо унапред), односно они „који су бацили кашику”. Још да признам: док се тако разговарало о „објекту посла”, радило се врло озбиљно.
Посмртни огласи су давани у руке најбољим и најпажњивијим ручним слагачима – метерима, због сложености рада. Новине су се правиле у олову, док се отискивао слог за коректуру, клишеи с ликовима покојника су скидани па после враћани, требало је имати добро око да се у прашини слагачнице бојом замрљане слике наместе тачно. Нико се није шалио с покојницима, само би се чуо уздах када бисмо некога познали. Уосталом, оно чувено графичко млеко није помогло да највећи део те смене не „матурира”, вероватно уз убрзање добијено оловом.
Пулајефта је такође један од израза који говори да је неко умро. Настао је на Салајци, али га зна и цела Подбара и стари Нови Сад. Пре много деценија дужност гробара на Алмашком гробљу је дуго и савесно обављао извесни Јефта. Али не сам, већ му је у транспорту опреме, па некада и самог покојника, помагала и једна магарица, понекад још и с пулетом. Отуда и сложеница Пулајефта за тај неизбежан сервис. Зато се још увек некоме ко дуго није био у завичају новосадском па се распитује „а где је онај и овај”, кратко одговори: отиш’о код Пулајефте.
Сам пак гробар, ни крив ни дужан, постао је инструмент при вакелама и придикама. Многе жене су предвиђале мужевима да ће „брзо код Пулајефте” ако наставе тако самоубилачки да ждеру ракију и трују се дуваном. Чак су и неваљалу децу, која не слушају старије или псују наглас, плашили: будеш ли тако безобразан, однеће те Пулајефта!
Пошто је смрт (као и живот) масовна појава, једини сигуран посао, како кажу погребници и статистичари, Пулајефта је имао пуне руке посла. Пошто га је добро обављао, име га је наџивело. Макар да је „бренд” за цео тим.
Када неко умре, каже се још да је отишао на онај свет, да је отишао Богу на истину, да је преминуо, представио се Богу или анђелима, упокојио се, а у сленгу је мандркнуо, отегао папке, отабачио… Неко се сети и индијанских вечних ловишта.
Када смрт дође по неку (домаћу) животињу, најкоректније је рећи да је угинула, мада се чешће каже да је цркла, липсала или крепала, а истим речима се „часте” и људи које мрзимо, не подносимо или ако се с њима свађамо. То „црк’о дабогда” и „једва чекам да крепаш” не припада уљудним и нормалним разговорима о природној и неизбежној појави као што је смрт па је најбоље те изразе и заборавити.
Некада, док је код нас постојала смртна казна, наводно „духовито” се говорило да је неко „умро у присуству власти”. Сада смртне казне нема, али има смрти (или је донедавно било) у присуству власти, али се зове другачије – „оверавање”.
Павле Малешев
