У прошлости, као и данас, коришћене су различите сировине за његову израду. Материјал је набављан из удаљених крајева, шкољке су допремане с Медитерана, ћилибар са далеких обала Балтичког мора, а неке од омиљених сировина проналажене су и у нашим крајевима, попут одређених врста шкољки и посебних врста камена. До сировина се долазило разменом и трговином, а потом су одношене до радионица, попут оне у Тибискуму, у данашњој Румунији, који је био својеврсни „центар“ за производњу стаклених перли. Начин производње накита зависио је од врсте материјала и њених својстава, вештине мајстора и од потреба и жеља тадашњих муштерија. Међу најзахтевније технике, убраја се израда накита од метала јер је, осим набавке укључивало и топљење руде.
Помоћник директора и виши кустос археолог у Музеју Војводине у Новом Саду мр Тијана Станковић Пештерац појашњава да одевни предмети и накит пронађени у некрополама, између осталог, одражавају моду тадашњих људи. Како би се разумела намена и значење накита кроз историју је потребно посматрати кроз различите научне дисциплине: психологију, антропологију, етнологију, теорију моде, естетику, филозофију...
- У музејима најчешће наилазимо на експонате накита али ретко се сазнају детаљи о његовој изради, пореклу, намени, „моћима“... – каже Тијана Станковић Пештерац и додаје да потреба човека за украшавањем постоји одувек. – Анализом накита научници могу много тога научити о особи на којој је пронађен или о читавом народу ком припада, о времену када је израђен, али он открива и порекло сировина, трговинске руте, начин производње, вештину мајстора...
На витринама у Музеју Војводине изложене су бројне фибуле, односно предмет најсличнији брошу који се појавио у бронзаном добу, а користио се све до средњег века када ју је заменило дугме. Служиле су за качење и причвршћивање одеће попут плаштова. Фибуле су посебно драгоцене за археологе пошто својим изгледом могу да им помогну при одређивању старости археолошког налазишта и народа који се налазио на том простору.
- Међу многима издваја се фибула које се носила у време римских провинција на овим просторима а која је пронађена на некрополи која је припадала Сарматима, народу који је живео на простору Бачке у 3. и 4 веку – каже Тијана Станковић Пештерац и појашњава да је израђена у техници филиграна, обмотана фином жицом, централни део изливен и украшен плавим и црвеним бојама у техници емајла, која је изискивала велику вештину. Кад су Сармати у питању разнобојне стаклене перле биле су омиљени украс жена, што потврђују многобројни примери из различитих епоха и крајева света. Било да су ношене нанизане као огрлице или су нашиване на тканину и биле део ношње, перле су биле саставни део прилога у многим женским гробовима.
Хришћански симболи на накиту
Један од симбола хришћанске вере је монограм с прва два слова Христовог имена – „ХИРО“. Тај симбол је према легенди цар Константин уснио пред одлучујућу битку на Милвијском мосту. Монограм се најчешће јавља на прстењу, указујући на постепени прелазак римског становништва са паганства на хришћанство. Он временом бива замењен крстом, који се налази на накиту и до данашњег времена.
- Међу нашим експонатима посетиоци могу да виде и сребрни прстен с монограмом Христа који се пијављује око 4. века – открива Тијана Станковић Пештерац. - Реч је о печатном прстену с монограмом који је наопако урезан, а чији проналазак изазива усхићење археолога јер могу да потврде да се хришћанска вера на овим просторима јавила врло рано.
Римљани су такође били познати по том необичном предмету с којим су војници причвршћивали плаштове.- Код нас су изложени предмети који су пронађени у великој римској некрополи из 3. и 4. века која се налази у близини Бешке – наводи наша саговорница. – Те фибуле су другачије јер су много масивније, у облику су сидра и ношене су у пару како би се причврстио тежак вунени плашт на предњу страну рамена, који су Римљани носили на овом поднебљу због оштре континентале климе.
Велика сеоба народа која је почела у 4. веку задаје муку археолозима јер је у том периоду дошло до мешања разних народа и њиховог међусобног утицаја на овим просторима.
- Различите друштвене групе сахрањивале су покојнике у складу са сопственим обичајима, односо с покојником у гроб је стављан накит, који нам заједно са осталим предметима може пружити информације о њиховој етничкој припадности – појашњава Тијана Станковић Пештерац. - Предмети из некрополе која потиче из 8. века из Новог Сланкамена припадали су Аварину члану номадског, освајачког народа. У гробу је поред опреме за ратника, пронађена и опрема за коња. На основу специфичног изгледа накита, закључили смо да је да је имао висок положај у друштву и да је сигурно био истакнути ратник. По лепоти прилога који смо нашли издваја се и појас са металним привесцима фантастичних бића, попут грифона.
Амајлије и талисмани су имали магичну моћ и веровало се да успостављају везу између моћних сила и онога ко их носи, те да садрже чудотворну снагу и повећавају животну енергију, чинећи људе отпорнијим и јачим. Прављени су од посебних сировина за које се сматрало да садрже специјалне моћи
- Занимљива је мала фибула јер има на себи ћилибар, односно фосилизовану смолу – наводи Тијана Станковић Пештерац. – Познато је са су антички Грци ћилибар звали „електрон“ јер има својство да се наелектрише што је у то време било необјашњиво и магично. Људи су од њега израђивали амулете да би штитили себе од злих сила. Осим тога ћилибар се може наћи одређеној врсти дрвета у Скандинавији, па невероватно звучи да су људи у праисторији ради њене набавке прелазили огромна пространства, што нам потврђује да су га сматрала изузетно вредним.
Силвиа Ковач
