Управо је то оно што је Милоша Дуњића (30) из Чачка привукло да се бави туризмом. Шарајући по области туризмологије, схватио је да му рад са људима кроз туристичке туре највише одговара, да је харизма најважнија, а да је учење страних језика највећа инвестиција. Увек спреман за пут и акцију, Милош се расположено упутио и ка „Дневнику” ни не слутећи да ће завршити на „крову” и да неће рећи ни упола од оног што би могло да му падне на памет. Тренутно је запослен у Туристичкој организацији Новог Сада (ТОНС), а до тога је дошао спонтано и без икаквих планова.
Кад се завршило безбрижно време студирања, размишљао сам шта бих могао да радим, кренуо сам да шаљем радне биографије, аплицирао сам за разне послове, у школама, у друге градове, било ми је битно само да крене - и тако је и кренуло, присећа се наш саговорник.
Стицајем околности, додаје, је налетео на другарицу Јовану која му је рекла да конкурише за државни испит за водича, а он није о томе уопште размишљао, није имао план да се тиме бави.
Онда сам се пријавио и прво сам се запослио у једној туристичкој агенцији након што сам добио лиценцу за водича. После тога, исто без икаквог плана, пријављујем се на конкурс за приправника у Туристичкој организацији Новог Сада (ТОНС). И тако је кренуло... Никад ме није привлачила рутина, желео сам да прођем доста ствари у туризму, да видим где се проналазим. После тога сам радио опет у агенцији, па сам се вратио у ТОНС, каже Милош.
И, у чему си се пронашао?
Привлачио ме је рад с људима, а у послу туристичког водича почињеш са вођењем људи у Грчку на летовања. То није толико креативан посао, али сам се везао за Грчку. Чак сам конкурисао и за посао на рецепцији у једном хотелу на Копаонику. И то је било лепо искуство. Али, највише сам се пронашао у улози туристичког водича. Некако, интересантно је радити са туристима. Њима се свиђа живот овде.
Одакле су ти људи?
Већини се свиђа, небитно одакле су. Они нас виде као опуштене, дружељубиве и гостољубиве. Они то више цене него ми. Ми смо склони да доста критикујемо живот овде, али не и туристи. Највише овде цене људе.
Значи, ствар је до нашег менталитета, не њиховог... Колико год да се удаљавамо једни од других, још увек смо, у односу на странце, сачували друштвени живот.
Њима је само битно да смо природни. АКо је водич природан, они то препознају, осете и цене кад се с њима понашаш као са својим пријатељима. Харизма пресуди у односу на знање. У почетку сам се и држао те своје харизме и опуштености. А управо то што смо ми овде опуштенији, јасно ми је зашто су највећи авантуристи из других земаља где је највећи притисак, из западне Европе. С дететом од пест месеци на бициклу обиђу Европу, желе да осете прави живот. Очигледно да тога тамо нема. Ми не треба да бежимо од тога какви смо, а што је привлачно странцима.
Од свих тура које си до сада водио, која ти је оставила највећи утисак?
Увек сам преферирао Србију. Никад се нисам гурао да водим иностранство. Заволео сам Грчку јер имамо сличан менталитет. Једно време сам тамо радио са нашим туристима, био сам им на услизи све време, организовао сам им излете, водио их код лекара, све што им је требало током 24 часа. Одмах сам се осетио као да тамо живим. Тако да, Грчка ми је посебно драга. И волим музику. Мене је бављење фолклором у детињству и окренуло овој професији. Од малих ногу сам доста путовао. Најлепши део тих путовања је било то што смо спавали у породицама. Вршњаци су нас угошћавали и ми смо тако најбоље и упознали њихов живот, културу, обичаје. Ово је посао на ком се константно усавршавамо... Питају нас туристи како ми не досади да водим исту туру десети пут. Мисле да све причам по инерцији. Ниједна тура ми није иста, увек нешто ново убацим, на бољи начин интерпретирам.
А и свака екипа те на другачији начин вуче... Или кочи...
Јесте. У ствари, најпре се треба прилагодити групи, јер с неким аможеш бити опуштенији, а с другима не. То је мени хоби. Константно се чита, не постоји литература за савршено туристичко вођење. Предност је кад је човек свестран. Иначе, водич је као амбасадор своје земље, народа и културе. То је и најбитнија сатисфакција.
Карактеристика твог посла је да си увек на услузи другима, да све прилагодиш туђим потребама и слично. Колико имаш времена и просотра да се себи прилагодиш и да себи направиш да ти буде забавно?
Зависи од ангажмана. Време са туристима је њихово време. Наћи неки баланс... Немам неку праву препоруку. Нисмо сви исти. Некима је нешто опуштено, другима је напорно.
Мислиш да ће теби нешто постати напорно? Ипак не идеш млађи...
Генерално, проналазим изазов да упознајем људе и често кад имамо времена буде као да сам с тим људима на тури, осетим се као туриста. Још увек ми ништа не представља напоре.
Шта је оно најважније што си научио о животу и људима кроз свој посао?
Много сам странаца упознао и схватио сам да смо сви исти. То су мале разлике... Што више упознајем, схватам да смо људска бића која имају сличне пориве, слично реагујемо, имамо сличне емоције, потребе,... Мале су разлике међу људима. Некад је добро избројати до десет, некад и до пет. Туристички водич је особа која добија одличан тренинг за тако нешто. Реакције су ствар афекта и некад будем бесан на туристу, па бројим у себи. Нека моја прича је да су сви људи у бити добри и да је она ту или ће испливати у неком тренутку.
Колико ти сам имаш порив да у слободно време организујеш себи путовање?
Једном до двапут годишње практикујем тако нешто. Волим самостално да одем и да лутам, тако добијем инспирацију. Није ми нека драж да ме води неки колега.
Имаш ли увек спреман кофер за пут?
Имам ранац. Ту су углавном лекови за туристе, неке марамице, грицкалице, скрипте за мене... Увек сам спреман.
Леа Радловачки
