ТВОЈА РЕЧ: Никола Живковић (25), редитељ и апсолвент графичког инжењерства и дизајна

Иако је покушавао да упише студије режије на Факултету драмских уметности у Београду и на Академији умјетности у Бањалуки па није успео, Николу Живковића (25) из Шапца, ништа није спречило да се том професијом ипак бави.
њ
Фото: Дневник (В. Фифа)

Тренутно је апсолвент на одсеку графичког инжењерства и дизајна на Факултету тејничких наука у Новом Саду, а протеклих дана је радио на најновијем остварењу „Олуја”, краткој филмској форми рађеној по истоименој поезији Николе Раусављевића.

- Прошле године сам почео да живим од видеа, односно од монтаже и креирање видео садржаја - прича Никола.

Каква искуства имаш досад у пољу режије?

- Радио сам два кратка филма пре овог који смо снимали пре неки дан („Олуја”). Радио сам један „Дневњаков” серијал, а већ сам режирао видео поезије Николе Раусављевића, али је то више било у форми спота. За „Олују” смо у неком процесу сконтали да баш направимо филм и да се користимо филмским језиком. Углавном радим комерцијалне пројекте, а креативно се ретко изражавам јер сам велико закерало и онда тражим огромну припрему. И ово што смо радили, јесте један дан снимања, али је било годину дана припреме. Кад сам погледао шта смо снимили... Ју... Сви смо одушевљени, не можемо да верујемо шта смо направили! Једва чекам да све буде упаковано.

Колико је изазовно изразити се филмским језиком и „убости” поенту и све представити онако како треба како би сви схватили поруку тог дела?

- Мислим да порука не може да се дефинише. Кад се било које филмско дело прави, ако није комерцијалне садржине, не може се контролисати како ће га неко перципирати. Било ми је невероватно задовољство кад сам чуо десет различитих интерпретација мог филма „Пандора” из 2018. године. Ћале мој ми је рекао да ни ја нисам разумео смисао свог филма. То је био знак да тиме желим да се бавим. Овакве филмове желим да правим, хоћу да свако укључи главу.

Верујем да није лако све то тако уклопити...

- Ево, годину дана припреме за један дан снимања, толико је изазовно. Кад би ме неко питао да ли треба да се бави филмом, ја бих му рекао - не. Значи, стварно није захвално, јер којом год уметношћу да се бавиш, можеш сам, осим филмом. Ту зависиш од много људи, чак иако је аматерско дело. Друга ствар, треба ти много више новца. А сви су у фазону да је најлакше направити филм.

Колико данас има смисла бавити се филмом у односу на публику и њене захтеве?

- Рекао бих оно што је мени Кустурица рекао пре пет-шест година: „Шта ће ти то у животу?” Буквално је јако тешко и није уопште захвално, али ако те нешто вуче, јер ја не знам ништа друго, толико ме обузима, ничим не бих заменио. И једино у том смислу има и смисла радити. Све остало је неисплативо, буквално.

Каква је, онда, будућност филма и филмске продукције?

- Марвел и даље пуни биоскопе. Немам ништа против тога, али то није исти медиј. Ми и то зовемо филмом, али је велика разлика погледати филм од Малика и филм од Марвела. Будућност филма је заиста немогуће сконтати, јер и кад слушам велике редитеље, ни они нису сигурни у ком правцу нас све ово води. Да ли ће филм умрети, или ће као и увек и ову кризу пребродити, па створити нешто ново, не знам. Обично из кризе испадне нешто ново. Али ми се тренутно налазимо у генералној кризи идентитета целе уметности, ми сада не можемо да видимо шта ће бити за коју годину. Можда ћемо овај период за 50 година називати крш периодом, а можда ће бити прекретница у стварању нечега новог.

Хоће ли филм добити краћу фому, с обзиром на то да је данас све инстант и да публика нема живаца за неке дугометражне филмове?

- Ма, само друштвене мреже, 60 секунди и то једино пролази сада. Нажалост, пажња свих нас је тотално отупела. Мислим да сам имао више пажње као дете него данас.  Дугометражни филмови ће увек постојати. Мислим да ће се будућност кратког филма мало развијати, зато што људи данас немају знања о филмовима, па чак ни о постојању кратке форме. У једном тренутку би људи могли да се окрену томе и тако ће дати шансу краткој форми, а да то није садржај који је јако површан и креативно преједноставан.

Шта публици данас држи пажњу?

- Немам појма! Искрено... Тешко ми је да то разумем. Посматрам своју генерацију, ја не гледам исте филмове које они гледају.

На који начин ти у свом раду држиш ту пажњу?

- Данас људи пола гледају у телефон, пола у филм, више га слушају нео што га гледају. Све иде у бесмисао, јер цела та комерцијална структура је направила такве филмове да их ни не мораш гледати, можеш усисавати, прати судове, а филм иде... Он визуелно нема ништа специфично, лењо је урађен, не треба ти нека пажња мозга док га гледаш, знаћеш ко ће где да оде, неће те ништа изненадити. Тешко је доћи до пажње гледалаца и ја то проучавам, проналазим рецепт како им је задржати, а опет им пласирати нешто на шта ће им се укључити мозак. А људи то углавном не желе... Планирам да правим филм који је приказ кризе идентитета код младих и дешава се у мензи, цео је у дијалозима кроз које препознајеш особе које су око тебе и које су приказ данашње ситуације. Данас кад људи виде црно-бели филм, одмах га угасе, иако је реч о новијем остварењу, неће да дају шансу. Навикли су на оно што се најчешће пласира. А филму је потребна публика, и зашто ја да правим нешто што нико неће гледати, јер лаж је да га правим за себе. Увек је ту потреба за том комуникацијом за публиком, што је и сам смисао режије.

Леа Радловачки  

EUR/RSD 117.5647
Најновије вести