Радним данима је инструктор вожње, а викендима - освајач светских врхова. Кад је имао 14 година заинтересовао се за планинарење и тако је цела авантура почела.
Секцију сам основао пре четири године на ФТН-у, док сам био студент, али факултет није пружао никакву подршку, чак су многи мислили да је намењена само студентима, а ми имамо и старије и млађе, прича Страхиња.
Како додаје, најмлађи члан секције је 2018. годиште, а најстарији ’56, чини му се.
Колики је најмлађи?!
- Па, 2018. годиште... Значи, сад ће у октобру имати годину дана.
Значи, ипак сам те добро разумела... Најмлађи члан је - беба! Него, који су највиши врхови које си освојио? Како изгледа твоје планинарење, да ли је као што замишљамо, пењете се на Монт Еверест...?
Па, нисам још до Монт Евереаста стигао, али сам се у суботу вратио из северне Африке, а у недељу смо ишли на Медведник код Ваљева. И тако изгледа моја радна недеља с викендима и планинарењем. Пре недељу дана сам био по други пут на Џабал Тубкалу, то је највиши врх Марока, највиши врх у северној Африци и највиши врх високог Атласа. Висок је 4.167 метара, али је један од ретких врхова који има преко 4.000 метара а лаган је за пењање. Многи људи, поготово из Србије, иду тамо јер га је лако испети, а много значи за самопоуздање. Попети се 4.000 метара на Алпе је много теже, има много више снега, а овамо га нисмо ни имали, било је 10-12 степени на врху. Кад сам био на Елбрусу, највишем врху Европе, 5.642 метра, тамо смо 12. јула изашли на врх и било је -30 степени.
И, је л’ се с врха Марока види Европа?
Па, не види се. Мало се види део према Сахари и према Атлантику, ка Маракешу. Све зависи од облачности. Имали смо савршено време и од 39 планинара, сви су се попели.
Колико вам је времена требало да се „успентрате”?
Први дан се иде од једног села до планинарског дома на 3.200 метара, а следећег дана се креће на врх. Попели смо се и вратили до села увече око 22 сата. Трајало је два дана.
Какав је осећај кад се попнеш, кад испуниш циљ?
Све зависи, то је индивидуално. Знаш како, кад сам ишао сам, гледам за себе, за сопствени успех, а када водиш групу, онда ти је још већи осећај, јер си и друге извео. Кад сам то почео да радим као водич, нарочито кад сам направио свој Клуб у Новом Саду, више ми је стало до тога колико људи изведем, него што сам се ја опет негде попео.
Шта је оно што те води ка врху?
Све зависи од врха. Ту адреналин држи. Ако се ничега не бојиш - опасан си. Ја се бојим висине! Кад видим литицу, није ми свеједно. А кад крене адреналин, немаш осећај да има опасности. То је та доза страха коју мораш да имаш јер ћеш или довести групу у опасност па ће неко због тебе да настрада, или ћеш ти да настрадаш. Увек те вуче жеља за вишим, поготово ако идеш на нешто што је више од личног рекорда. Нови циљ те вуче. То је у глави чудо.
Шта је најризичније кроз шта си прошао?
Мислим да је Монблан, он је технички најзахтевнији. Тамо је и пењања и снега, леда, није једноставно. А и тад сам имао мање година.
Како се сналазиш у равници пет дана недељно? Је л’ стижеш нешто да радиш у слободно време? Имаш ли га?!
Доста радим. Припремам све за наредни викенд. Прекратка је година, има смао 52 викенда. Јако мало имам слободног времена, јер стално ми падају идеје шта ново да организујем. Припреме дуго трају и сваког дана има нешто. Кад се нађе времена, углавном седнем и мало читам или опет истражујем за планинарење.
Како правите план и програм? А све то и кошта...
Правимо тако што се консултујемо. Већ сад ћу почети да правим план за наредну годину. Иначе, све то иде из нашег yепа. Највећи рпоблем је техничка опрема, она је поприлично скупа - ужад, карабинери, све што ту иде. Али, сналазимо се преко сајтова половних ствари, попуста,...
Колико су млади заинтересовани да се прикључе и планинаре?
Стара теза је да углавном старији иду у планинаре. Мада, има доста клубова који су по просеку година доста старији јер су бројнији и чувају традицију, што је лепо. Међутим, хоће млади. Викендом се окупи и до 30 нас.
Како могу да вам се прикључе?
На свакој акцији коју организујемо, а могу да нас прате путем друштвених мрежа. Сваке среде имамо састанке и тамо приказујемо где смо били и које су нам наредне акције.
Пре недељу дана си био у Африци на висини од 4.000 метара, а сад си на првом спрату „Дневника” у равници. Какав је осећај?
Као да није ни било! Све брзо пролази... Тако неке експедиције трају у глави и ми ћемо о њима причати и наредних месеци. А некад се деси да немам појма где сам био претходног викенда, нарочито ако сам често био на том неком месту.
Је л’ знате куда ћете овај викенд?
У недељу имамо планинарско такмичење у Засавици, то је 3. коло Војвођанске трекинг лиге, на три стазе које се бодују екипно и појединачно.
Леа Радловачки
