Милунка Савић умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, а као аманет српском роду оставила је иза себе храбра дела.
Када је почео Балкански рат 1912. године, Милунка је одлучила да ошиша дугу косу, повије груди и пријави се у Дринску дивизију као Милун Савић.
Тако прерушена Милунка је у Дринској дивизији била бомбаш, преживела је прелазак српске војске преко Албаније и пробој Солунског фронта, а онда је постала и командир јуришког вода.
Да је Милун - Милунка откривено је тек када је први пут рањена.
Почетком Првог светског рата поново се пријављује као добровољац и то као члан "гвозденог пука". Командант пука, био је Димитрије Матић.
У исто време у јединици овог пука биле су две храбре хероине: Милунка Савић и Шкотланђанка Флора Сандерс, пише ризницасрпска.нет
У току повлачења српске војске преко Албаније, почетком јануара 1916. била је тешко рањена па је пренета у Бизерту на лечење. Истакла се у борбама за Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је "гвоздени пук" био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, заробила је 23 бугарска војника.
За њена јунаштва чули су и савезнички војници, па се и код њих проносила вест о храброј српској девојци Милунки Савић.
После ослобођења Битоља, кад је отпочео рововски рат, као добровољац ушла је у Моравску јуришну чету, да се бори са најбољим и најхрабријим ратницима ове дивизије. О њеном јунаштву и ратним подвизима говорило се у савезничким армијама.
У њену част постројавани су елитни савезнички пукови и њихове ратне заставе спуштане у њену част на поздрав. О ратнику Милунки Савић писала је страна савезничка штампа.
После рата дописивала се са француским ратним командантима: Емилом Гепратом и Лујом Франше Депереом. Упркос слави и почастима остала је и даље скромна каква је била као чобаница у долини Ибра. Рањавана је више пута.
За показану храброст у борбама добила је чин наредника. Писмено је похваљивана од стране савезничке команде на Солунском фронту.
Најпознатија и најхрабрија жена ратник у Првом светском рату међу Србима, добила је многа српска и савезничка одликовања: два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрну и Златну медаљу за храброст Милош Обилић, Споменицу ослободилачких ратова 1912—1913. Албанску споменицу, Споменицу за ослобођење и уједињење 1914—1918. два француска Ордена легије части, француски орден Ратнички крст са златном палмом, руски орден Крст светог Ђорђа Победоносца и друга.
На свечаности је одлазила у шумадијској народној ношњи. На њеним грудима блистао је ред највиших одликовања. Официри школовани у Сен Сиру, Вест Поинту, чувеним војним академијама, застајали су — гледајући је. Били су почаствовани присуством те жене, али о њој нису знали ништа.
На једном свечаном пријему, пришао јој је један млађи страни пуковник и рекао: "Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Борио сам се у другом светском рату. Али, ви сте без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?!" Милунка се осмехнула и рекла: "Зашто не, пуковниче, ја сам — наредник ..."
Због подвига у рату прозвана је Српска Јованка Орлеанка. Храбро и стоички је са својом генерацијом подносила ратне недаће.
Када су ратови завршени, краће време била је на служби у војсци у Сарајеву, где се венчала са Вељком Глигоријевићем, чиновником Хипотекарне банке.
Убрзо се демобилисала. Као добровољац добила је мало имање на новооснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево, недалеко од Новог Сада.
На добијеној земљи подигла је малу кућицу, коју је убрзо препустила сестри Славки, а она прешла да живи у Београд. Муж Вељко, са којим је имала кћер Милену убрзо је напустио породицу, а Милунка као самоука без школе, запослила се у Хипотекарној банци као чистачица где је дочекала и пензију.
Једно време пре доласка на Вождовац, живела је у Скадарској улици. Од својих средстава купила је невелику кућу на Вождовцу. Пред саму њену смрт, након неколико новинских текстова о заборављеној српској хероини, додељена јој је гарсоњера у насељу Браћа Јерковић.
Милунка Савић одгајила је и три усвојене кћерке: Милку, заборављено дете са железничке станице у Сталаћу, Радмилу-Вишњу, своју сестру од остарелих ујака и ујне и Зорку, сироту девојку из Далмације.
Поред тога, ишколовала је још 32 деце, што од родбине, што са стране. Милунка Савић је ово могла постићи јер је имала знатне принадлежности: плату, инвалиднину и француска примања уз две легије части. У слободном времену шила је шињеле за војску, у чему су јој помагала и деца.
Занимљиво је да је у стану за време школовања држала и бугарског студента Бебела Нинкова, сина команданта поражене бугарске војске у Првом светском рату, који је до Милунке дошао по препоруци свога оца да му Милунка помогне док се не снађе.
Остао је до краја студија и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом (1921—2004).
Милунка Савић умрла је у Београду 5. октобра 1973. године. Сахрањена је на Новом гробљу. Данас једна улица у Београду носи њено име.
Ало.рс/ Дневник
