При томе свесно прећуткују да је потребно платити трошкове испоруке, који су углавном превисоки. Такође, сигурно је да је и много оних који су одлазећи на презентације појединих фирми које нуде различите врсте робе и/или услуга, на које се потенцијални купци позивају уз бесплатан ручак, с њих кући врате с неким од производа, а да нису баш сигурни ни колико он кошта, ни шта су купили, а на крају – ни зашто.
Не треба ни говорити о томе да је таква врста куповине врло често куповина мачке у џаку и да су преваре могуће, али су сада купци/потрошачи далеко заштићенији него раније. Наиме, Закон о заштити потрошача уредио је и ту област па су продавци ипак много обазривији, али превара и даље има. При томе проблема немају само купци већ и неке познате компаније које послују у складу с прописима јер се дешава да се приликом позива трговци представљају као представници тих компанија. Врло брзо утврди се истина, али је тада најчешће касно да се новац врати. По речима правне саветнице у Удружењу за заштиту потрошача Војводине Јелене Мићуновић, многи потрошачи се због такве врсте куповине обраћају Удружењу, а проблеми се углавном решавају у корист потрошача. Наиме, на основу закона, потрошач има право да врати робу, а продавац/трговац обавезу да врати новац.
„Пре него што нешто купе, потрошачи би, због сопствене сигурности, требало да провере од кога купују“, каже Јелена Мићуновић. „Треба водити рачуна о томе да се купује од фирми / правних лица, а то се може проверити преко Агенције за привредне регистре. С фирмама које постоје и послују по прописима нема никаквих проблема да купци врате робу а продавци новац, али до невоља долази када се с фирмама/продавцима не може успоставити контакт јер се најшеће утврди да на адреси нема никога.“
Најчешћи гости на презентацијама
Представници фирми које организују презентације на којима се роба и продаје, најчешће позивају старије грађане, пензионере. По речима Јелене Мићуновић, на таквим скуповима представници фирми које нуде производе веома често наводе да њихово коришћење позитивно утиче на излечење многих болести. При томе, немају никакав сертификат и документацију која би то потврдила, те је и то основ за раскид уговора о куповини.
Она указује на то да приликом куповине ван пословних просторија трговца, преко интернета или на презентацијама, потрошачи могу, уколико желе, да врате производ и траже повраћај новца. Такође, она напомиње да се, уколико се купује преко интернета или на неки други начин, али од физичких лица, не примењује Закон о заштити потрошача. Када се купује преко интернета или на даљину, трговац је дужан да у року од 30 дана од дана закљичивања уговара испоручи производ, ако није другачије уговорено.
„Закон о заштити потрошача омогућава купцу/потрошачу да оствари право на отказ уговора 14 дана од куповине или од када је роба испоручена. Да би то право остварио, потребно је да испуни образац за одустанак од куповине, који трговци морају да му доставе. Уколико то не учине, рок се продужава годину дана, а будући да је достављање обрасца о отказу куповине обавеза трговца, они који то не учине праве прекршај“, каже Јелена Мићуновић.
Приликом отказа куповине, потрошач у року од 14 дана треба да врати производ трговцу, а законом је прописано да се то чини преко поштанског оператера, осим ако постоји неки разлог да се не може тако обавити, па је трговац у обавези да сам и о сопственом трошку, производ преузме. Након пријема обрасца за одустанак од куповине исти рок има и трговац да врати сав уплаћен новац, а рок се може одложити док се не добије потврда да је роба послата или достављена.
„Уколико трговац/продавац одбије да врати новац, чини прекршај за који су прописане казне од 300.000 до 2.000.000 динара. То је и тренутак када се потрошачи обараћају удружењима за заштиту потрошача и, срећом, епилог је, углавном, њихову корист“, каже Јелена Мићуновић.
Д. Млађеновић
