Тиме је после безмало три деценије други по величини град у Републици Српској поново добио свој театар. Јер, последњи позоришни комад аутентични градски ансамбл извео је сад већ давне 1991. године. Била је то сатира „Злочин на Козијем острву” Уга Бетија и, симболично, ту је представу такође режирао Душан Тузланчић.
– Феникс се уздигао из пепела. До нас је, дакле, нас који смо гледали отресање пепела са његових крила, да ли ћемо му дозволити да лети – порука је књижевника Огњена Авлијаша након прве представе Градског позоришта Семберија.
Тетар је, иначе, формално основано пре две године на иницијативу градоначелника Мића Мићића, али су се тек сад стекли услови за извођење прве представе. Позориште ће за сада користити простор Центра за културу Семберија, али је најављена ревитализација зграде бијељинског Соколског дома, која би, по процени локалних власти, био добар позоришни дом. Сам ансамбл још није у професионалном статусу, односно званично је у позоришту запослен само његов директор Иван Петровић, који је уједно и глумац, док је Млађеновић прихватио улогу уметничког директора.
– Родом сам из тог краја и признајем да ми чини част што су ме се сетили – каже Млађеновић за „Дневник”. – Уважавајући реалност, покушаћемо да позоришни живот у Бијељини поставимо на ноге. Потреба за театром у том региону је евидентна, што показује и чињеница да се и за премијери и за синоћњу прву репризу „Комедије...” тражила карта више.
По Млађеновићевим речима, његов текст у својим темељима има чувени роман Франсоа Раблеа „Гаргантуа и Пантагруел”, али заправо „коментарише стварност” са акцентом управо на стварања позоришта у Бијељини, уз поигравање са публиком и њеним очекивањима. Донекле је то, додаје аутор, и глумачка исповест о напорима да коначно добију своју кућу.
– План је за сад да се ураде три премијере у сезони и да се упоставе добре везе са другим театрима у окружењу, од Новог Сада, Сомбора, Шапца, Београда, до Тузле и Осијека. Уз то, идеја је да се, осим представа, под окриљем позоришта приређују и циљани програми, попут промоција театролошких публикација или јавних читања драмских текстова, који могу и да едукују нову театарску публику. Дакле, амбиције Градског позоришта Семберија нису претеране, али ипак желимо да направимо театар по мери Бијељине, да он одговори на потребе овдашњих поклоника драмске уметности, великог броја студената и ђака. Дакле, да буде по мери једне живе средине, којој је позориште био онај недостајући атрибут да се заиста с пуним правом зове градом.
М. Стајић
