Управо о томе, тој винчанској депонији и њеним „становницима“, Немања Војиновић снимио је филм који носи назив „Флашароши“, приказан на актуелном децембарском фестивалу „ДокЗима“ у Културном центру Новог Сада.
Аутор га жанровски одређује као документарни вестерн, међутим, оно што се у њему види много је шире и више од тога. Пажњу на себе скренуо је наградом „Срце Сарајева“ на недавно одржаном Сарајевском филмском фестивалу, као и наградом на фестивалу „Слободна зона“ у Србији.
Филм почиње сценом пожара и витлањем неколицине ватрогасним цревом чији млаз воде спрам размера ватре и дима делује као игла у пласту сена. Претња еколошком катастрофом која заправо, кад се погледа близина Дунава и људских насеља и није избегнута, један је од оквира филма. У једном од бројних других планова прати се изградња модерне депоније, која ће онемогућити сваки даљи рад сакупљача секундарних сировина. Ко им је омогућио овај, када је познато да су депоније простори на којима није дозвољено неовлашћено довожење, па ни одвожење смећа? Остаће непознаница, јер се аутор Немања Војиновић одлучио да не говори ништа, да пусти слике и његове јунаке да говоре сами за себе.
Одлуком да једва нешто мало интонира наратив филма, „дидаскалијама“ које ту и тамо објашњавају ток радње, Војиновић је обилато препустио гледаоцима да праве своје асоцијације и састављају своје приче. За флашароше врло брзо се види да представљају људе који у огромне вреће за смеће сакупљају пластичну амбалажу. У првом плану је Јаника који напредује на место груповође, а затим бива и дисциплинован на шест месеци суспензије, да би после назадовао поново у обичног флашароша. Из овог крокија јасно је, на пример, да филм нема ништа заједничко са „Скупљачима перја“ Саше Петровића, што би могло да буде идеја са обзиром не делатност протагониста доминантно Рома.
Нема објашњења зашто приказани флашароши живе сви „на гомили“, у једној кући, али то сугерише да је реч о специјализованој јединици. На радном месту морају да поштују строга правила, у смислу да се чувају од великих багера и чудновате машинерије која зна и да прегази непажљиве раднике. Ни на који други начин нису заштићени, сем што носе флуоросцентне прслуке. Имају шифрован језик којим разумевају радне задатке, а пепси им је омиљено пиће. Када виде камион градске чистоће, морају брзо да реагују. У противном им друге машине поравнају и утабају материјале.
Осим људи и машина, непрегледних гомила смећа у постапокалиптичној имиџерији филма, неки од стилски најупечатљивијих кадрова су снимци галебова. Рекло би се огромних јата ових птица, али с обзиром на њихов број и изглед у појединим сценама, сликовитије би било назвати их ројевима. Ако се за део ромске популације још и зна каква им је улога у друштвеном систему, назовимо то, циркуларне економије, галебови су очигледно још ван фокуса шире заједнице у разумевању ланца исхране, у контексту људског смећа.
Депоније, по некој аналогији донекле и бувље пијаце, честа су инспирација за уметнике. Има нешто уметнички аутентично треш у третирању треша (смећа), поготово када се кроз тај оквир посматрају социјалне, економске, данас чак и еколошке тематике и проблематике. Филм „Флашароши“ отвара и политичке нивое, с обзиром на то да је овде реч не о дивљој, него о градској, такорећи државној депонији, па још у непосредној близини чувене реке, чувене праисторијске насеобине. Једино што не отвара је оно што на неки начин обећава жанровским одређењем „документарни вестерн“. За разлику од естетски веома истакнуте уметничке констатације затеченог стања, у филму „Флашароши“ нема ниједног правог обрачуна.
Игор Бурић
