Интервју: Игор Тохољ, аутор селекције документарних филмова на Палићу

СУБОТИЦА: И ове су године на Фестивалу европског филма Палић селекције „Нови документарни филм” и „Еко докс” биле по квалитету одабраних остварења потпуно равноправне са такмичарским програмима.
t
Фото: dksg.rs

Аутор ових селекција Игор Тохољ у разговору за „Дневник” открива да се приликом избора филмова најпре ставља у позицију гледаоца, јер, како каже, пре свега жели да одгонетне шта је то што би неког ко дође у биоскоп „померило”, какви би устисци остали након пројекције, које су то емоције... Наравно, с обзиром на реноме који има Палићки фестивал, истовремено је, додаје Тохољ, важно и то да се у селекцији нађу остварења која су имала релевантан ођек на великим европским и светским смотрама документарног филма. 

– Продукција европског документарног филма је заиста огромна, али оно што је негде моја идеја водиља јесте да, сем тема које аутори бирају, представимо и различите стилске приступе, различите форме, различите углове из којих се посматране теме третирају. У том смислу на фестивалу имамо заступљене и документарне есеје, портрете, ангажовани документаризам. Јер документарни филм данас није само уметничко средство које указује на одређене процесе и апелује, него су документаристи чак постали нека врста инсајдера, који кроз своју уметничку призму тумаче брже и луцидније нашу стварност. А њихове теме попут међуљудских односа, родног идентитета... не само да су актуелне него су, поготово када је реч о животној среди, постале мејнстрим.

У којој мери се тежи и томе даНови документарни филмиЕко доксследе основне линије такмичарских програма, Главног иПаралела и судара”?

– Иако би се пре могло говорити о томе да су додири између ових селекција више на нивоу случајности, имали смо, рецимо, прошле године ситуацију да је изванредно остварење „None of Your Business”, које је првобитно селектовано за програм „Нови документарни филм”, по договору фестивалског тима премештено у такмичарски програм „Паралеле и судари”. И добило је награду. С друге стране, наравно да на многим пољима играни и документарни филм кореспондирају, а понекад су те границе готово невидљиве. Али то и не треба да чуди, будући да у овом делу света и документарна продукција и играна спадају у исти корпус мишљења.      

Да ли је и данас за добар документарац довољна само добра прича или је и на овом пољу продукциона лествица високо подигнута?

– Када је реч о краткометражним документарцима, могућа је оне ман банд реализација: ако имате добру тему, и, наравно, знате шта ћете с њом, можете да снимите филм без много потешкоћа. Међутим, дугометражни документарни филм је у продукцијском смислу готово исто толико захтеван као и дугометражни играни филм, наравно уз неке другачије приступе и поступке. Стога се такви филмови данас у Европи махом и праве кроз копродукционе форуме, аранжмане, у којима учествује по неколико земаља и често се догађа да је за реализацију потребно пет, шест, седам година... Наравно, има и аутора који успевају да сниме одличне документарце без огромних буyета. Ове године на „Еко доксу” имамо један филм који је тако снимљен, а имао је запажену фестивалску каријеру и покупио доста награда - „Неиспричана прича Фатме Кајачи”.

Ако је судити по вестима које нам стижу са фестивала из целог света, српски документаристи су на добром гласу?

– Сама продукција документарног филма у Србији је не само врло жива, него се, на таласу млађих аутора и креативних продуцената, с правом данас може сврстати у сам европски врх. О томе сведоче бројне награде, а недавно је, на пример, „Још једно пролеће” Младена Ковачевића премијерно приказано у Карловим Варима, док је до пре само десетак година било незамисливо да дугометражни документарни филм из Србије учествује на фестивалу А категорије. Такође, ако се погледају резултати конкурса Филмског центра Србије, јасно је да су и буџети далеко изнад некадашњих, а мора се истаћи и улога асоцијације „Доксрбија”, која заступа на прави начин интересе аутора документарног филма.


Ретроспектива за јубилеј?

Следећег лета ФЕФП очекује 30. издање. Да ли је у плану да се за јубилеј публици поклони и својеврсна ретроспектива документараца који су оставили свој траг на фестивалу?

– Мисија Фестивала европског филма Палић је у првом реду презентација рецентне продукције, али свакако има смисла размишљати о томе да се и јубилеј на неки начин обележи. Наравно, о томе ће тек бити речи унутар фестивалског тима. Ипак, ако би се правила таква селекција, готово извесно би се у њој нашла три наслова: „Drill, baby, drill” Леха Ковалског, који је био и гост Палића, затим британски „Алуна” Алана Ереире, те фински филм „Red Forest Hotel” Мике Коскинена. Они су давно били на програму „Еко докса” и било би изазовно видети да ли се нешто од тога о чему су говорили у међувремену променило.


У појединим европским земљама, поготово скандинавским, дугометражни документарни филм пронашао је своје место и у бисокопима. Каква је ситуација код нас?

– Нажалост, иако је продукција изузетно квалитетна, дугометражни документарни филм код нас тешко улази у редовну бисокопску дистрибуцију, већ се углавном може погледати у салама као што је она Културног центра Новог Сада. Тек ту и тамо се неки нађе на репертоару каквог „синеплекса”, као што је био случај са филом „Синема Комунисто” Миле Турајлић, али то је заиста на нивоу инцидента. Заправо, наша публика као да је навикла на кампањско гледање документараца - на фестивалима. Чак можемо говорити о својеврсном феномену да и филмови, за које је на фестивалима владало велико интересовање, после ако се и нађу на редовном репертоару - немају публику. Очигледно ће бити потребно време да се и на том плану начини помак.

М. Стајић

EUR/RSD 117.2860
Најновије вести