ЈЕЗИКОМАНИЈА Ше­ћер или цу­кер

Му­зи­ка ко­ја се слу­ша, про­из­во­ди ко­је ко­ри­сти­мо сва­ко­днев­но, мо­гу нас „на­те­ра­ти” да одо­ма­ћи­мо не­ку стра­ну реч. Сви жва­ће­мо ди­је­тал­не „шу­гар фри” (su­gar free) жва­ке или пи­је­мо „зи­ро” ко­лу (ze­ro co­la), или је­де­мо кек­си­ће „оне цу­кер” (oh­ne zuc­ker)... А се­ћа­те се и сјај­ног фил­ма „Ше­ћер­на во­ди­ца” кад по­кој­на Со­ња Са­вић ка­же: Све је то „цу­кер ва­сер” (Zuc­ker­wa­ser)...

Ево ма­ле при­че о то­ме ода­кле реч ШЕ­ЋЕР у срп­ском је­зи­ку. Реч ШЕ­ЋЕР у срп­ски је­зик до­ла­зи пре­ко тур­ског ŞEKER, ко­је је опет на­ста­ло од пер­сиј­ског ŠA­KAR с ко­ре­ном у сан­скр­ту ŚÁRKARĀ.

Ево крат­ког пре­гле­да ме­ђу сло­вен­ским је­зи­ци­ма:

сло­ве­нач­ки – slad­kor

хр­ват­ски - še­ćer

ма­ке­дон­ски - ше­ќ­ер

бу­гар­ски - за­хар

че­шки - cu­kr

сло­вач­ки - cu­kor

пољ­ски - cu­ki­er

ру­ски - са­хар

бе­ло­ру­ски - цу­кар

укра­јин­ски - цу­кор

На­та­ша Мир­ко­вић