Рођен 1932. у Новој Градишки, детињство провео у Белој Цркви, студирао, тј. апсолвирао медицину у Београду, дипломирао књижевност у Новом Саду, где је провео највећи део живота и где се у најширем смислу афирмисао и као писац и као интелектуалац. Његово породично наслеђе, отац немачко – хрватског порекла и мајка Српкиња - у најдубљем смислу је одредило његова књижевна усмерења.
Почео је као песник, највише под утицајм Дучића и Ракића, бавио се као истраживач надреализмом, да би ангажовањем на пословима Ециклопедије Југославије, у Југославенском лексикографском заводу (доцније преименованом у Лексикографски завод Мирослав Крлежа), формирао своја основна интелектуална и књижевна уверења. Након гашења тог великог југословенског пројекта, постао је главни уредник Енциклопедије Војводине, при Војвођанској академији наука и уметности, чији је био члан.
Књижевну каријеру започео је 1951, када је објавио прве песме. У Алманаху младих и Зборнику војвођанских младих писаца, уз многе друге, који су се после као песници престали јављати, свој књижевни пут почели су Мирослав Антић, Флорика Штефан, Лаза Лазић. Дуго је сарађивао са познатим новосадским писцима и културним радницима Павлом Поповићем, Гојком Јањушевићем, Милорадом Предојевићем, Дејаном Познановићем...
Осим поезије писао је приповетке, романе, драме, есеје и студије из културе и историје као и књижевну критику. Објавио је више збирки поезије, драма (од којих су многе успешно извођене у иностранству), као и више романа и есеја. Преводио је дела Едгара Алана Поа, Дилана Томаса, Ернеста Хемигвеја, Џека Лондона и других. Радио је у издавачкој кући Прогрес, потом у Форуму где је био заслужан за афирмацију стрипа у нашим просторима. Био је један од уредника Поља, као и секретар и председник Друштва књижевника Војводине. Кетиг је био широко ангажован у афирмацији погледа на свет који је заступао Крлежа, отуда је у његовој српскохрватској идеологији удео националних одређења минимизиран, а удео историје редукован и функционализован.
Његово најзначајније књижевно остварење је двотомни роман Дуга сенка свитања (2007). Писао га је двадесет година. Како је аутор рекао, биле су то у првом периоду године читања историјске грађе и много чега другог што чита романописац, али не и историчар. Зато су романи аутентичнија слика једног времена од суве историјске фактографије. Судбина војвођанских Немаца га је подстакла да јој се обрати из два разлога: прво, јер породица Кетиговг оца потиче из Порајња, а друго што су војвођански Немци били пресудан агенс који је Војводину претворио, како тврди писац, у цивилизовану средњоевропску регију.
Добитник је више признања у земљи и иностранству, укључујући и Орден братства и јединства, Октобарску награда Града Новог Сада, Годишњу награду Друштва књижевника Војводине, Награду Стражилово и Награду „Grand Prix за књижевност„ коју додељује покрајина Баден-Њüрттемберг, те награде Градске књижнице и Хрватске читаонице из Суботице »Балинт Вујков Дида« за животно дело (2014). У складу са Кетиговом инелектуалном и књижевном идеологијом, распад Југославије био је у сваком погледу трауматичан и крах једне концепције културе и живота уопште. Кетиг је после тог историјски преваратног и катастрофичког догађаја као писац утихнуо.
Објавио је следећа дела: збирке песама Прометеј у повратку (Нови Сад 1962), Аманет (Нови Сад 1981) и Поеме и баладе (Загреб 2002); збирку есеја Сањари и фотографи зоре (Нови Сад 1975); романе Слепи путници (Суботица 1972), Луде године (Нови Сад 1973), Велебитски орао (Суботица 2007), Дуга сенка свитања (Нови Сад 2007), Ракова дјеца (Загреб 2007), Die langen Schatten der Morgendämmerung (немачки пријевод, Минхен 2011), Дамин гамбит (Суботица 2014); те књигу драма Помрачења (Нови Сад 1969).
Јован Зивлак
