Ко пристаје на то да сам још жив, требало да прихвати то и као известан доказ истинитости мојих доживљаја на Амазону. Могло би бити и да су у мој боравак тамо, 2011. године, били умешани Божији прсти, јер оно што следи личи ми безмало на миракл. Нема другог објашњења.
У један мах сам мислио да ми неће бити спаса. Мој водич Омар, на чијем чамцу сам пошао низ Амазон, нестао је у реци. Ни данас не знам шта га је шчепало и растргнуло. За мене је његов нестанак био неподношљиво чудовишан. А ја сам се после вишесатног ходања кроз прашуму, срећом са компасом, ходајући према истоку мада сам у први мах мислио да идем према западу, нашао на обали једне од притока. Или је то ипак био само одвојак Амазона.
Тек што се било смрачило, изувши чизме и везавши их за телећак на леђима, са стрепњом запливао сам тим одвојком. Требало је да препливам одока пола километра. После стотинак метара, иако је вода била млака, осетио сам грчење у мишићима. Било је то грчење изазвано мојим несавладаним страхом. Утрнуле ноге сам опустио и оне су ме вукле у дубину. Руке сам оставио да ми плутају по површини. Предао сам се. Чекао сам још само да потонем и издахнем, надајући се да ће то бити попут утонућа у сан. Одједном , чудо. У тренутку кад се оно одигравало веровао сам апсолутно у њега. А данас већ не знам шта да мислим. Природа је најзагонетнија кад нам помаже или кад нам одмаже.
Под стопалима сам осетио нешто чврсто, премда донекле склиско. Да ли је то било дно реке? Стао сам и усправио се, вода ми је допирала до рамена. А дно се пода мном померало. Било је то налик покретној траци. Укочио сам се, али сам рукама лагано веслајући успевао да одржим равнотежу. Дно ме је носило према супротној обали.
Најзад ми је синуло, дно које ме је незаустављиво носило преко реке могло је да буде једино пајче, највећа риба у Амазону. Тежи и до двеста килограма. Рибетина ми се јавила као спасење. Кад сам се нашао педесетак метара од обале, риба се измакнула испод мојих ногу. Поново сам запливао. Обала је била пуста и тамна. Удаљио сам се од обале и попео у крошњу дрвета. На дебелој грани сам полубудан издржао до свитања. Био сам мокар до голе коже, и то је, верујем, учинило да ме не нањуши ниједан јагуар. Изјутра сам наставио према истоку. Поново сам се пробијао кроз прашуму. Али осећао сам се некако сигурнијим. На мени се одећа убрзо осушила. Око два километара шуме и неких четири часа довело ме је поново од обале реке коју сам већ једном прешао на леђима велике рибе. Речни одвојак је мирно текао да би се јужно убрзо утопио у матични Амазон. На обали сам срео рибаре. Платио сам једном тридесет сола и он ме је превезао до месташца Франсиско де Орељана. У Орељани сам малтене наискап, гасећи жеђ и смирујући живце, попио две боце пива кристал. Унајмио сам чамџију. За сто сола пренео ме је својом моторном барком тридесетак километара уз Амазон до Икитоса. Искрцао сам се код Белависте. На истом месту с којег сам претходног дана кренуо са Омаром. Било је пет поподне кад сам се напослетку нашао код кафеа Фицкаралдо. Надао сам се да ће ме ту, према нашем јучерашњем договору, свакодневно чекати Сандра. Није је било. Зашто сам се и враћао у Икитос, помислио сам, кад ме пријатељица није ни сачекала. Да сам знао да је неће бити, могао сам спокојно да се прометнем у плен у реци и нахраним водена створења. Такву смрт бих волео. Прошло је тек дан и по од нашег растанка, а Сандре већ нема. Вратила се у Лиму. Побегла од мене. Отишао сам, малодушан, у наш хотел на Главном тргу.
Кад сам изнемогао и са срцем које је једва још куцало ушао у хотелску собу, затекао сам Сандру на постељи. Јецала је. Шта ти је, запитао сам је узнемирен, али и радостан. Зар је у овој шумској дивоти ишта вредно суза? Опет сам могао да осетим дамар свог срца. Она је одједном из јецања праснула у смех. Сад ми више није ништа, рекла је она, бришући сузе. Оплакивала сам те. Још од ране зоре. Ноћас сам сањала да си заувек изгубљен.
Твој сан умало да буде истина, одвратио сам. Испустио сам телећак на под и у прљавој одећи, у чизмама, стровалио се на кревет. Хајдемо нешто да поједемо, па да ти испричам твој сан, рекох јој. Загрлио сам је и истог трена заспао.
Јовица Аћин
