Др Богдан Ђаковић у свом музиколошком раду посебну пажњу посвећује развитку српске духовне музике током прве половине двадесетог века, тако да је тој теми посвећена и његова докторска теза, а у својим истраживањима он је дошао до бројних врло важних сазнања.
Један од Ђаковићевић изузетно значајних нових резултата је поновно “откриће”, до рукописа доскора непознате духовне композиције Византијске литургија значајног српског композитора прве половине двадесетог века Миленка Живковића, написане 1935. године, која својим смелим композиторском решењима и стилским одликама представља апсолутну и потпуну новину. Живковићева Византијска литургија, коју су уредили др Богдан Ђаковић и композитор Иван Муди недавно је штампана у издању Асоцијације гитариста Војводине, поставши тако сада доступна музичарима и широј културној јавности.
Међуратни период прошлог века у српском музичком животу донео је својеврсни процват на плану духовне музике, тако да су тада настала бројна значајна дела овога жанра, међу којима је и Византијска литургија. Који су разлози томе?
- После Октобарске револуције 1917. већина руских композитора који су се бавили црквеном музиком раштркала се по свету, Неки су од њих наставили да стварају, као Гречанинов у Паризу, после у Америци и још неки други, али тај ранији интензитет руске духовне музике никад више није настављен. У то доба су примат преузели спски композитори. Тако да су тада најбоље, најзрелије уметнички и најзанимљивије композиције те врсте дали управо наши аутори, јер су они просто имали још времена до доласка комунизма да напишу та своја значајна дела духовне музике. Тада је написана о Византијска литургија за мушки хор Миленка Живковића, настала 1935. године, такође Литургија за мушки хор Стевана Христића из 1937, изведена на Коларцу, а на том списку има још нештампаних значајних партитура које нису никада изведене, као што је Велика кантата Косте Манојловића, написана 1943. када су Немци од усташа спасли мошти српских светитеља из Срема, из Фрушке горе. Такође може се поменути да је смрт краља Александра 1934. дала повод да настану четири опела укупно, два Милојевићева, једно Милојевићево и једно Пашћаново дело.
Колики је значај Византијске литургије у контексту тадашње српске црквене музике?
- Живковићева Византијска литургија је јединствено и изузетно значајно дело и због тога је било изузетно важно да се та партитура штампа. То је заправо био неки мој дуг у односу на моју докторску тезу, коју сам бранио 2013. године а сада је 2024. Десет година је требало да кренем у ову реализацију. Догодило се да је у међувремену мој драги пријатељ, композитор Иван Муди, свештеник наше Српске православне цркве, са којим сам припремао ово издање преминуо, тако да ово био и неки омаж њему. Ја се сада јако радујем да је ова заиста фантастична музика коначно представљена јавности.
Композитор Миленко Живковић је био један од најистакнутих аутора духовне музике међу ствараоцима своје генерације. Како бисте данас оценили његову позицију међу овим музичарима, на основу „Византијске литургије”?
- Ауторе духовне музике тог периода поделио сам у четири категорије: у првој су чисти аранжери, значи аутори “испод” Мокрањца, практично Корнелијеви епигони, другој групи припадају они који пишу у духу црквене музике, дакле не цитирају фолклор, али су помало “станци” у жанру, као рецимо Станислав Препрек, имамо ту и неке хрватске композиторе који су били везани за Ћирилометодски вјесник у Загребу, за њихове композиције је један хрватски музиколог написао да је то најбоља музика између два рата. Постоје и други такви аутори, недавно је колегиница из Вршца Тања Гердец извела Литургију Карела Направника, која је нешто као романтизирани Маринковић без цитата. Потом следи категорија правих настављача Мокрањца, а у духу црквене музике и без коришћења цитата - Коњовић, Манојловић, Бинички, и онда долазимо до најбољих - то су Тајчевић, Христић, прота Миливој Црвчанин, али Миленко Живковић као аутор спада у засебну категорију. Он се у духовном и у смислу неке нове ренесансе, попут древних зографа, окретао Византији. Зато је и дизајнер овог издања Урош Лалицки на насловну страну ставио фотографију Коруновићеве цркве са уметнутим детаљима слике Васе Поморишца. Живковић о византијској музици ништа није знао, као што и сам каже, мада се у неким текстовима залаже за сарадњу за сарадњу музиколошке науке и стваралаца. Стога је он био заговорник тог “средњег пута” - споја Византије и новог, где се он доказује као стваралац доследан оним својим теоријама, када је критиковао Мокрањца, свог великог учитеља да је у његовим делима сувише заступљен дур-мол систем као код западне музике. Живковић у неким својим делима даје модална решења, али не овде, ова Византијска литургија превазилази модално, то је, да кажем, битоналност.
Живковић је осмислио да вишегласни хор имитира византијско једногласно појање, користећи глисандо октаве! Тако је писао фински композитор Раутавара 1971. Значи, Живковић далеке 1935. за готово четири деценије антиципира такве поступке модерниста друге половине 20. века. Не знам заиста откуда је нашао идеју за то, да, рецимо, као код Пендерецког, Вјерују нема тонску висину, само записан ритам. Ту имамо имитацију - полифонију ритма, што је феноменално. Налазе се ту и друга врло занимљива решења, политоналност и то је врло тешко за певање. Ја сам то свирао на клавиру, али на тај начин нисам никада до краја имао пуни утисак. То је феноменално и то је потпуно ново. Дакле, он је ту заиста засебан и тај звук ће бити веома занимљив кад се први пут чује.
Судећи по његовој сложености, ово дело је веома захтевно за извођење. Да ли већ постоје могућности и планови за његово концертно представљање или снимање?
- Уколико се ја у неком скоријем времену не одлучим за то, пада ми на памет да у Београду делује један сјајан млади диригент, Јаков Хаџимилутиновић, који је асистент Бојану Суђићу у раду са Радио хором. Он је потпуно посвећен извођењу духовне музике, тако да бих, рецимо, њему дао да ту литургију изведе са Хором Радио Београда. То је ансамбл који би могао да изведе ово дело. Такође, већ су ми се јавили моји пријатељи из Америке, певачи и диригент Хора “Капела романа” и ја сам имао на уму да им то пошаљем, ако то евентуално не може да изведе неки наш еминентан састав, а оно нека то буде тај амерички хор, који се бави управо оваквом музиком. Углавном, ја се јако радујем због тога и ево сад крећем у реализацију неких других сличних пројеката, па да видимо докле ћемо стићи.
Борислав Хложан
