ПРВИ СОЛО АЛБУМ ЈОВАНА МАТИЋА „ИНТИМНО” ОД ДАНАС НА СВИМ ПЛАТФОРМАМА Пут исцељења поплочан је квалитетном музиком и стиховима с душом

Наиме, изашавши из жанровске зоне комфора, те задирући у свој најличнији кутак и претачући га у стихове, први соло албум „Интимно”, баш на некадашњи Дан младости, постаје доступан слушаоцима жељних музичког и животног путовања Јована Матића. 

У разговору за „Дневник” сазнали смо да је овај уметник са београдског асфалта, али париског бекграунда (да се на чисто српском изразимо), заправо кампањац који „из чисте личне будалаштине” песме пише искључиво оловком, и то на писаној латиници, док је финални облик стихова увек на штампаној ћирилици. Такође исписан графитом. 

Елем, на пројекту „Интимно”, који је био најављен објављивањем сингла „Добро вече” крајем априла, Матић је радио протекле четири године. А осим тога што ће нумере бити доступне на свим дигиталним платформама, у најави је и дупли винил који излази у таквом формату због 16 песама које и чине целокупан албум.

За почетак најпре ме занимају импресије прве објављене песме „Добро вече”, којом сте најавили свом први соло албум „Интимно”.

- Први утисци су да смо схватили да смо у ствари почетници. Генерално, утисци јесу добри, али су нас поставили ту где заправо јесмо, као да смо почетници на сцени. Ипак, веома сам задовољан почетком, мислим да смо се овде суочили додатно са оним што нас иначе мучи, мислим на целу нашу уметничку стварност, а то је недоступност медија, јер је изузетно мали број оних који се интересују за овако нешто. Тако да, одзив је могао да буде бољи, али нисам незадовољан. Сви коментари су до сада били: „Гле, ово је чудно, крајње другачије од онога што смо могли да очекујемо од човека који ради у ДАБ-у све ове деценије”, али су били позитивни, без обзира на то што је различито, али ипак није лоше, већ је сасвим у реду. Мислим да одзив на први сингл упућује на то да ћемо морати да радимо кампању од врата до врата, што уопште није проблем, што се мене тиче. Изузетно ме забавља цео овај формат. Имамо сјајну екипу људи, а све је у славу музике, што је ипак главна ствар овде.

Могу да кажем да сам имала привилегију да послушам све нумере претпремијерно и као неко ко слуша ДАБ откад зна за себе, албум „Интимно” није само „сасвим у реду”. Ово је заправо одлично и, ма колико је наизглед различито, види се повезница две приче које суштински чине једну. Колико је било изазовно изместити се из зоне комфора?

- Заправо, то је много мање била последица неке промишљености. Некако се десило спонтано. Ја сам се у свом периоду опоравка просто дохватио онога одакле сам почео. Мој први наступ у животу је био управо с том гитаром с којом сам снимио овај албум и то на једном догађају који слабо више ко памти. То су се звали маратони Теaтра Лево у Дому омладине у Београду, што је била у СФРЈ једна дружина, изузетно популарна, и једном годишње су изводили маратонске наступе од петка увече до недеље увече. Ја сам био редовни посетилац и знајући да у ноћима између петка и суботе односно суботе и недеље буде празног хода, једном сам понео гитару да забавим друштво које сам довео. Знам да ми је тад неко пришао и рекао: „Човече, свираш ту у ћошку, људи дремају, 'ајде на бину па свирај њима нешто” и то је био мој први наступ. Ја и моја гитара. Када сам дошао у фазу да се опорављам, ја сам се до'ватио своје гитаре и песме су саме кренуле... Прво су мој буњар и тадашњи гитарста говорили да дођем у студио да мало свирамо „Дел Арно” песме, да се мало вратим у форму и из тих малих дружења кренуле су да излазе песме, једна по једна. Како су излазиле, тако су почели људи да се скупљају око тога и онда нас је начин на који свирам водио у разним правцима. Ми смо себи ставили у задатак да апсолутно немамо никакве ограде. Идемо, па где нас одведе. Технички је то било да на одређени начин окидам жице, што је била водиља како ће се ту накачити ритам, шта ће се дешавати од хармонија. Првих пет-шест песама сам у једном моменту пустио ДАБ-у и генерални закључак свих је био да то не треба да буде материјал за тај бенд, него да буде соло албум и да треба тиме да се позабавим, јер заиста је од почетка кренуло да иде у разним правцима. Значи, све музике које сам волео слиле су се у то окидање жица и оне су водиле албум „Интимно”. Ово је албум у славу музике, и то мало добре музике за промену, да она буде у центру свега, а не замисао овај рефрен ће нам донети кинту, овде ћемо пратити трендове и слично. Не. Просто – музика. Она је центар целе приче и одвела нас је у разним правцима и на албуму има буквално свега, али то нас је негде и забавило. Редослед је био – ја сам себе лечио и песме су излазиле, а екипа около је то узела и иде у разним правцима. Рецимо, песма „Кога Господ благослави” ће публику посебно изненадити јер баш нема везе с оним што ради ДАБ, то је далматинска шансона за коју најпре нисам био начисто да ли да је уопште и радимо. Међутим, гитариста је кренуо мандолина фору и сви су били „ал' је ово зезање добро”. Богами се ту накупило прво 12 песама, па је човек који ће то да објави био у фазону да неће ниједну да баци, све су му се допале, али превише их је за један винил, а премало за два. И онда смо ми доснимили још четири песме, па је то дупли винил од 16 песама који ипак апсолутно има све везе са ДАБ-ом, јер један човек то ради. Можеш да побегнеш од свега, сем од онога што је твој печат, а сви ови текстови су, као и у ДАБ-у, из мог пера изашли, па не можеш ти да се удаљиш и да нема никакве везе. Али суштински је ово једна дивна допуна и ја ту видим у неком идеалном свету, идеалној Србији, сценарио: овог викенда у петак за вас свира „Интимно”, а у суботу „Дел Арно Бенд”, и публика тако добије пун пакет.

Слушајући песме стекла сам утисак да сте себи баш дали одушка, али колико вас је цео тај пројекат заиста излечио?

- Ја никад кроз читаву каријеру ДАБ-а своје приватне стварчице нисам користио у јавном дискурсу, али овом приликом могу да кажем: да си ме видела на почетку рада на албуму „Интимно”, било би ти јасно колико сам оздравио. Мој добар пријатељ с којим сам прошао све и свашта ми је пред крај овог пројекта рекао: „Коначно ми звучиш као онај Јован ког сам познавао.” Мало је реће да сам био на дну, то би звучало патетично, али да ми није било добро – није. Никако. Иначе, прва песма коју сам написао за „Интимно” била је „Немој да одустајеш” и она је некако одредила смер да нема предаје. И албум „Интимно” је прича о томе да, колико год да потонеш, једноставно немаш другог избора него да се наново придигнеш и да наставиш. Ја баш нисам личио на себе. Нисам видео лекара 26 година, а на крају сам завршио на операционом столу и било је питање шта ће бити са мном. Кад се све то добро завршило и кад сам сажвакао све ово и остало што је ишло уз тај неугодан догађај, истина је да ме је рад на албуму вратио себи. Вратио ме је писању, што је моја основна делатност, вратио ме је музици, уживању у њој. Кроз „Интимно” смо успели да дођемо до сарадника који су заиста сјајни, млади, ту је са нама сада и једна девојка која има 23 године, а наш најстарији члан има 68, и кад се такве две разлике у генерацијама скупе око твојих нота...

И то интимних нота...

- Тако је, интимних нота, и уживању у њима. Производ буде нешто што заиста можеш да представиш и људима који би били вољни да слушају, што је одличан знак. Упознали смо неколико младих уметника, једну Новосађанку која је изузетан вокални таленат и то највише за прављење хармоније, а која је срећом вољна да ради са нама. И тако да сад имамо и једну војвођанску браншу у „Интимно” бенду.

Значи, она у ствари даје тај неки шмек!

- Апсолутно! Тако да, на крају, да, све то јесте било лековито и потпуно је оправдано да буде соло албум. Једна госпођица ме је питала да ли ће то бити реге соло албум. Реко': „Госпођице, имам реге бенд, каква је сврха да радим и соло реге албум?” Никаква, заправо. Кроз овај пројекат људи ће открити да, осим што умем да сложим понеки стих, умем и да одсвирам гитару. Има ту свега, различитих жанрова и атмосфера. Једноставно, производ је такав да би га најбоље описао Боб Марли, рекавши својевремено по објављивању албума „Каја” када су га неки задиркивали, јер је реге социјално ангажована музика, па какве су му сад то љубавне песме, а он је на то једноставно одговорио да се живот сваког човека састоји од различтих емоција, оних борбених, социјалних, али и љубавних. Зашто бисмо бежали од било којих од њих, све су оне валидне. Исто тако и „Интимно”, све су те музике и емоције валидне и тако су се и нашле на овом албуму.

Између осталог, то и даје, што сам онај дан и рекла, неку балашевићевску ноту.

- То је за мене највећа могућа похвала. Ја иначе мислим да је ваш суграђанин вероватно један од највећих српских песника 20. века. Потпуно је невероватно да из сваког његовог стиха излази Војводина, непогрешиво! То је пет степеница изнад оног што сам ја у стању да урадим, а није баш да не умем да напишем. Мада је моја прабаба по оцу из Баваништа, имам ту јужног Баната, знали смо ми и за шуфнудле и за остале ствари на време... Ђолету могу само да кажем: „Капа доле, мајсторе!”. Тако да, ако ме неко пореди са њим, није могао више да ме похвали.

Ви сарађујете у бенду и са „клинцима”, али колико је њиховој генерацији ваш рад близак и питак?

- Мислим да су нове генерације две врло битне ствари савладале боље него ми. Прва је да су отворени за све, што значи да њима поделе народњаци/забавњаци/поп/метал не значе превише, али мора да буде квалитетно. Изгледа ми да су израсле генерације које на бофл робу више не пристају. А то је јако важно. То значи да су њихова врата отворена за оно што је квалитетно. Ако имаш нешто тако у џепу и вољан си да им понудиш, ја верујем да ће прихватити. Не волиш ти музику ако слушаш само хеви-метал или само народњаке или само штагод. Ти си у неком кавезу који има своје параметре, а то није добро. Ако стварно волиш музику, ти ћеш за сваку пронаћи нешто добро. И ја то лично радим, тако код мене функционише. Мораш бити отворен за добру музику. То је и последица доброг општег образовања.

Што се и види у албуму...

- Доказано у пракси. Људи, ако волите музику, будите отворени за сваку добру музику. То је требало да вас науче у школи. Ако су пропустили, ево шансе да се то промени. Много различитих добрих музика има и ниједна не сме да буде блокирана само зато што не одговара неком вашем тренутном социјалном уверењу или опредељењу. Треба да будете отворени за добру ноту, пустите да вас уметник својом енергијом купи или одбије, и то је опција. Дај шансу.

Мислите ли да су људи данас спремни и довољно отворени да дају шансу?

- Мислим да људи не увиђају колико је заправо то битно, не само кад је у питању музика, већ комплетан друштвени живот. Промиче нам чињеница да смо сви убачени у калупе. Људи, волите музику и волите људе. Треба остати отворен. Начин да будеш слободан је да будеш добронамерно отворен према свим појавама и тек пошто их лично искусиш. Ако мислиш да се развијаш као биће, мораш да будеш свестан својих мана. Мислим да је то пут ка слободи. И све се своди на то да поштујеш оно што јеси, али да си отворен према ономе што ниси и што не познајеш.

Шта мислите да ће посебан утисак оставити на слушаоце са албума „Интимно”, које песме би „на кеца” могле да освоје уши и срце?

- Да употребим ону стару флоскулу „све песме су као моја деца”...

Да, да, ја сам успела да је избегнем, сами сте се упецали...

- Ха, ха, ха... Прво би ми било: хвала што сте одвојили време, али 'ајде сад послушајте оно што имамо да кажемо и одсвирамо, јер ћете добити једно путовање кроз разне музике. Мислим да ће први утисак бити изненађење, макар онима који знају за мој ангажман у ДАБ-у. У срећном сценарију требало би да буде да свако нађе неку од песама која ће их дирнути. Мислим да ће свеукупни доживљај бити: различито али добро.

Албум јесте својеврсно путовање кроз музику, али посматрајући омот и целокупну причу, оно је и својеврсно путовање кроз време, односно Вашу прошлост. Шта слушаоци могу да сазнају о Јовану, осим да се није родио са дредовима?

- Прво ће имати прилику да ме повежу са мојим детињством које сам провео у Француској. Зашто је то важно? Тамо, бар током првих шест разреда основне школе које сам завршио код њих, приступ образовању је био такав да се све обављало писмено, није било усменог одговарања ниједног предмета. И притом, мању оцену добијаш и из биологије ако си правио граматичке грешке. Значи, ту је култура писања била сјајна. Француска шансона није толико окренута музици колико стиховима. Музика је ту само адекватно одело које иде уз одређене стихове. И љубав према добром стиху сам покупио од њих, јер мој прави уметнички ангажман јесте писање текстова. О мени ће кроз различите жанрове открити шта сам ја све слушао, а кроз речи суптилно ће моћи да добију поруке које су много личне. Заиста је ово исповест. У шали бих знао да кажем да ако Јосипа Лисац има „Дневник једне љубави”, Јован Матић има „Дневник једног опоравка”.

А „Дел Арно Бенд” ради на једном „Дневнику о четири деценије постојања”...

- Тако је. Врло битно је да сви знају да су песме на албуму „Интимно” моје и одређени број њих ће свакако бити искоришћен и у својој ДАБ верзији, а већ једну смо снимили и биће најавни сингл за албум „Повратак дредаја” који излази поводом 40. рођендана ДАБ-а следеће године. Оно што се забавно дешава јесте да је екипа толико нашпанована и уиграна, снимају као машине, у два дана по једну песму. „Интимно” је био један леп излет који ми се допао, али то не значи да престајемо да радимо оно што је наш главни посао.