Иако се оба аутора баве теракотом на различите начине третирају глину као ембиронални материјал. Централни мотив им је круг, било да се ради о слагању шапићастих форми како то чини Сања или о монументалним скулптурама које гради Игор. Круг је везан и за циклусе у природи који непрекидно трају и смењују се.
Сања Радусин указује да је за њу полазиште посматрање и истраживање природе. Сазнања до којих долази о природи и њеним процесима, о формама и материјалима омогућавају јој да та искуства примени у свом уметничком раду. Изложбу чине фотографије и инсталација сачињена од штапићастих елемената који су специфично распоређени у односу на галеријски простор.
За Игора Смиљанића полазиште у уметничком раду је вертикалност у природи попут усправних и искошених стабала у хибернацији, група стабала, жбуње итд. Проблем којим се бави везан је за принцип усправљања и израстања вертикале из хоризонтале. Љегове скулптуре у теракоти су сачињене од делова, а системом репетиције и уклапања варираних елемената долази до целина, форми различитог формата. Перманентна пасионираност према вертикалности, стуболикости и теракоти као примарном материјалу представљају, како објашљава основу његове вајарске уметности.
Сања Радусин (Нови Сад, 1989). студије вајарства завршила је на Академији уметности у Новом Саду 2017, а мастер студије 2019. у класи доц. Мирјане Благојев, где је од ове године сарадник у настави. Имала је две самосталне изложбе и учествовала је на многобројним групним изложбама. Чланица је СУЛУВ-а од 2018.
Игор Смиљанић (Кикинда, 1977) студије вајарства завршио је на Факултету ликовних умјетности на Цетињу 2002. у класи професора Павла Пејовића, мастер студије на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Томислава Тодоровића 2015. Дугогодишњи је сарадник Центра за ликовну и примењену уметност „Терра“ у Кикинди. Од 2016. ради као стручни сарадник на Академији уметности у Новом Саду. Излагао је на многим изложбама у земљи и иностранству.
